br. 4
|
(R. DZ. Tolkin: TUMARALO, Mona-Manjana pres, Beograd, 1998. prevod Ane Selic) Koliko su odrasle osobe osetljive na uctivost i koliko nedostatak iste (uocljiv posebno kod dece, psica i odraslih neznih stvorenja) moze da pokrene niz neobicnih dogadjaja, pokazuje prica "Tumaralo". Nastala 1925-te godine, na godisnjem odmoru porodice Tolkin u gradicu Filiju na obali Jorksira, ova prica se pridruzuje Farmeru Gilu od Buta i Kovacu iz Velikog Vutona s kojima zajedno cini vaznu predhodnicu za velike romane istog pisca: Hobit, Silmarilion, kao i za njegovo remek-delo Gospodari prstenova. Ispripovedana jasno i nezno, u maniru Petra Pana i Vini Pua, prica Tumaralo ulazi u detinjstvo kao u posebnu, jedinstvenu dimenziju covekovog postojanja u kojoj vladaju samo njeni, osobeni zakoni. Samo verovanje u njih i zivljenje u skladu sa njima, za decu je sasvim prirodan, uobicajen posao. Za odrasle - to je vec stupanj carobnjastva! Od ovog osnovnog osecanja polazi Tolkin pricajuci je u jednoj olujnoj noci, ljupku i nepretencioznu, izmisljenu tek da se ublazi gubitak omiljene igracke njegovog srednjeg sina Majkla. Od te olujne noci u kojoj je plima odnela gotovo celo pristaniste u Filiju, proslo je vise od sedamdeset godina i svet je daleko odmakao u tehnickom i tehnoloskom napretku ali srebrna staza mesecine koja povede u mnoge price, ostala je ista. I decje igracke (ma kako sada savrsenije bile) jos uvek imaju cudnu naviku da nocu ozivljavaju, a i danasnja deca, kao deca u svakom vremenu, ogrezla i zacarana u svom detinjstvu, na srecu su i dalje ista. Tako i prave price, jednom ispricane za njih, poput ove, nikada ne gube svezinu. I kao da je uvek sve isto. Markiran na sest penija, mali, olovni pas stoji u izlogu prodavnice igracaka. Ko bi mogao da nasluti na kakvo putovanje s njim ce poci svaki citalac price, cim zakoraci na tu srebrnu stazu tumaranja po snovima, leteci sa galebom do meseca koji cit. "plovi ispod zvezda kad nije na nebu iznad sveta", krijuci na svojoj tamnoj strani ogromne, strasne zmajeve sa osetljivim stomacima. Osnova i redosled Tolkinovih neverovatnih avantura uvek su jednostavni (sto je slucaj i ove price) i zato uvek aktuelni. Medju Tolkinovim likovima nema favorita i nema autsajdera. Svi su i jedno i drugo. Svi su previse vesti, svi su majstori u necemu, svi imaju sitne, simpaticne mane, bliske svima nama. Radoznalci, brbljivci, smetenjaci, aljkavci, prozdrljivci, plasljivci. . . za cas se pretvaraju u velikane, junake, cuvare svetla, spremne za suocavanje sa najvecim iskusenjima, pripravne uvek za daleki put kao i za povratak svojoj kuci, svojim prijateljima kojima su lojalni. Svojim snovima kojima su odani. Tumaralo je pas. Mali, izgubljeni pas koji dospeva u srebrnu dolinu decjih snova gde susrece svog izgubljenog decaka. Vec u tom cudesnom trenu on je potpuno spreman da se odrekne svega velicanstvenog i izazovnog sto bi mogao da dozivi, samo zbog mamog bola u srcu koji oseca pri pomisli na svog decaka. I kao da bas tu, na ovoj nevidljivoj tacki koju bismo mogli da nazovemo pripadanje nekom ili potrebom pripadanja nekom, pocinju sve velike price koje ce doci u ovom veku: prica o lisici i princu, prica o E.T-iju i Eliotu, ep o pretecoj senci koja se s vremena na vreme nadvija nad svet i zbog koje ce se svi Tolkinovi junaci spremati na dug put. I mi, citaoci bicemo spremni uvek s njima, jer u svim Tolkinovim knjigama obavezno se i daleko putuje. Prolazi se tada i kroz vrata drugog vremena, pri cemu se aktiviraju velike snage nase fantazije, kao nase racionalne mogucnosti, sasvim u skladu sa nasom prirodnom potrebom za njom. Na takvim putovanjima jedino je moguce nahraniti se, utoliti vecnu, mladalacku glad duha i pre svega, naviknuti se odmalena da ne treba robovati cinjenici da su stvari na ovom svetu "onakve kakve izgledaju ispod sunca". U prici gde se pas oslovljava sa "gospodine" a vrhovni carobnjak kao sasvim pristojan cova, kao i svim kasnijim pricama koje je Tolkin napisao, nema nejasnih racuna i opstih mesta. Cak je i vrlo tesko pricati o njima, jer samo to bogatstvo i njihova cudnovatost, kako bi rekao sam pisac "vezuje jezik putnika koji bi da pripoveda". Jednostavnije je u njima biti.
Vesna Aleksic
|
design by: INternetClub
