br. 4
|
Slavica Jovanovic: Od postanka knjizevnosti do danas primetna su nastojanja da se pouke zivotnog iskustva zaogrnu poetskim plastom, ali takva nastojanja uvek su ukazivala na nesaglasnost pouke i estetskih vrednosti, na razarajuce dejstvo didaktike nad poezijom. Knjizevna dela tokom svoje istorije vezivana su sa mitologijom, agronomijom, sa medicinom, sa lovom i ribolovom, pa i sa kuvarskom vestinom. Knjizevnost je sluzila kao sredstvo za prenosenje filozofskih, religioznih i politickih pouka, ali i za uoblicavanje ljubavnih iskustava, cak i uputstava za ulepsavanje. Sa stanovista danas vazecih estetskih merila, didakticka knjizevnost smatra se neliterarnim podrucjem knjizevnosti. Ne poricuci dodire knjizevnosti sa drugim umetnostima, sa mitologijom, filozofijom, politikom, naukom, savremena knjizevna kritika svako zalaganje pisca za ostvarenje neumetnickih ciljeva, teznju da se knjizevnim delom neposredno deluje na ponasanje citalaca osporava i negira. Pouka i tendencija jedino jos obstojavaju u knjizevnosti za decu i jedino ih jos kritika ove knjizevnosti "trpi" i opravdava. No, cini nam se, ni tu nije sve bez problema. Mada je rec korist prokazena u razgovorima o umetnosti, cak se i umetnicka istina danas smatra zavodljivom metaforom tradicionalnog shvatanja, koje je u suprotnosti sa savremenom svescu o autonomiji knjizevnog dela, tema ovog skupa, Pouke u knjizevnosti za decu, nuzno nam namece da u izlaganju krenemo upravo od nje. Jer, poucavati (prema Recniku MSMH) znaci dajuci savete uciti koga cemu korisnom, lepom. Korist (prema istom izvoru) podrazumeva dobre, povoljne posledice, povoljan ucinak, rezultat, dobit, pomoc. Nas jezik ima dve (osnovne) reci za onoga koji drugog uci - ucitelj oznacava onoga od koga se moze nesto nauciti; poucitelj onoga koji poucava, koji vazi kao autoritet i vrsi uticaj na druge. Za onoga koji uci postoji jedna rec - ucenik, jer je ucenje aktivan proces i najmanje oznacava pasivno prihvatanje tudjih iskustava, pa ma ona dolazila i od najvecih autoriteta. Prva nasa sumnja, dakle, tice se koristi koju dete citalac ima od pouke u knjizevnosti za decu, i pod pretpostavkom da knjizevnost za decu, uprkos napred recenom, treba da bude poucna. Mnogi koji su proucavali i proucavaju knjizevnost za decu isticu ambivalentnost osecanja pisca koji se obraca mladom citaocu, osciliranje izmedju pedagoskog i poetskog. Neki smatraju da je ta dilema objektivna, i da je prirodno osecanje savetodavnosti koje ima odrastao prema mladjem, iskusan prema naivnom, neki je smatraju laznom. Mi takvu dilemu mozemo razumeti, opravdati je vremenom i drustvenom klimom, nedostatkom pesnickog talenta, ali ne smatramo ni u jednom jedinom slucaju da je knjizevno delo za decu vredno zbog vrednosti pouke koju pruza. Ovakav nas stav ne iskljucuje mogucnost da, usavsi u svet knjizevnog dela, citalac nauci nesto i o svetu koji ga okruzuje, mogucnost da obogati svoja saznanja i prihvati izvesne modele ponasanja. Pitanje pouke u knjizevnom delu za decu, dakle, najvecim delom razmatrano je u vezi sa piscem, njegovim opredeljenjem da svoje poetsko osecanje potcini pedagoskom, da ta dva osecanja dovede u skladnu vezu, ili, pak, pedagosko osecanje suzbije i odstrani. Tako su, grubo, stvaraoci za decu svrstani u didakticare, one u kojima su se snazno (i nesrecno) sukobljavali pesnik i pedagog (najcesce se navodi Zmaj) i one koji su se zalagali za ravnopravan dijalog sa citaocem, bez izrazene zelje da ga poucavaju. No, kako u egzistenciji knjizevnog dela, osim pisca, vaznu ulogu igra citalac i(da ga uslovno nazovemo kvalifikovani citalac) knjizevni kriticar, mislimo da nije neuputno posmatrati ovaj problem i iz te perspektive. Posto mnogo vise nego kad je u pitanju odrasla publika izmedju deteta citaoca i knjizevnog dela stoje i drugi posrednici - ucitelji, vaspitaci, bibliotekari, roditelji (dete retko samo bira knjigu, ona mu se nudi), i njihova osecanja i ocekivanja treba uzeti u obzir. To sto je knjizevnost za decu dugo vremena u svojoj istoriji bila didakticna i sto njeni autori nisu bili umetnici vec pedagozi, u recepciji njenoj ostavilo je velikog traga. "Ozbiljna" knjizevna kritika ovu knjizevnost nije uzimala ozbiljno (cini nam se da je takvo stanje i danas, bez obzira na deklaracije). Indikativno je misljenje naseg vrhunskog knjizevnog kriticara Bogdana Popovica, koji je ustvrdio da je "savrseno neozbiljno decje pesme, pesme za decu, smatrati kao ozbiljnu knjizevnost". Iako smatramo da knjizevni kriticar osetljivosti, knjizevnog ukusa i ranga Bogdana Popovica danas ne bi izrekao tako ostar sud, ipak je cinjenica da se tzv. ozbiljna knjizevna teorija i kritika jos ne bave knjizevnoscu za decu. Cinjenica je, takodje, da pored brojnih casopisa (koji izlaze i u najtezim vremenima) postoji samo jedan koji se bavi ovom knjizevnoscu. Isto tako, iako su ovu knjizevnost stvarali autori kao sto su Stevan Raickovic, Desanka Maksimovic, Branko Copic, Branko V. Radicevic, Dusan Radovic, Milovan Danojlic (spisak nije konacan), njihovih ostvarenja za decu nema u antologijama poezije i proze. Mislimo sasvim nepravedno. Razlog za to, medjutim, vidimo u teskom oslobadjanju od ocekivanja citalaca, pa i onih kvalifikovanih, da je knjizevnost za decu primenjena umetnost, paraliteratura, literatura sa svrhom i ciljem, sa vanestetskom, vaspitnom svrhom i ciljem Drugim recima, ako se knjizevnost za decu u danasnjem trenutku otela pedagogiji, stavljamo pod sumnju da je to ucinjeno i u onom vaznom delu egzistiranja knjizevnog dela koji se odnosi na recipijente. Kritika knjizevnosti za decu, koja deluje izdvojeno od kritike knjizevnosti za odrasle, po nesm uverenju, bez obzira na pomenute tendencije, nastavlja da miri vaspitne elemente sa estetskim, dozvoljava da ova knjizevnost bude vaspitno usmerena ako je didakticnost u punoj saglasnosti sa osobenim poetskim izrazom (ta saglasnost je, napominjemo, u knjizevnosti za odrasle generalno stavljena pod sumnju); dajuci prednost estetskim elementima, ona ne ukida vaspitnost ako proistice iz umetnickog bica knjizevne tvorevine, pa cak i traga za njom. Za knjizevnim kriticarima slede vaspitaci, ucitelji i roditelji, koji su u okvirima predskolskog, skolskog i porodicnog vaspitanja jos revnosniji u potrazi za izgubljenom poukom. Posto svi oni ucestvuju u oblikovanju decje potrebe za lepotom, u negovanju knjizevnog ukusa i, u krajnjem, uticu na decju predstavu o prirodi umetnickog dela, bojimo se da se na kraju toga lanca, bez ikakve volje i uticaja samog pisca, kod dece formira shvatanje da je knjizevnost njima namenjena oblik ucenja i poucavanja (i prestaju da citaju, u vecini slucajeva, kad izadju iz skole i kad citanje prestane da bude obavezno). Ilustrovacemo to sledecim primerom. U pesmi Peri ruke J.J. Zmaj je ocigledno hteo da pouci decu korisnim savetom da "pre i posle jela treba ruke prati", jer, cistoca je zdravlje, onaj ko ne vodi racuna o licnoj higijeni zavrsava kod lekara. Otvorenu pouku citalac direktno prima, ne ulazimo u to da li je prihvata ili ne prihvata. Medjutim, stavljamo u sumnju da li bi citalac, bez uticaja knjizevnog kriticara i ucitelja istu takvu pouku nasao i u pesmi Ciciban-Cicifuj Otona Zupancica. Ova pesma, naime, slika decaka koji raste "v sodelovanju s naravo" u harmoniji sa pticama, sumama, potocima, a kome se jednoga jutra pticja pesma ucini kao krestanje. To je zato sto se nisam umio, zakljucuje Ciciban, a mi dodajemo da se zbog neumivenosti nije osecao sveze i cilo kao obicno, a svako dete bi tome moglo prikljuciti licni dozivljaj kada se neumiveno osecalo bezvoljno i mrzovoljno. Ipak, u knjizevnoj kritici i u skoli, ova pesma se stavlja u istu ravan, sa istom poukom, kao i Zmajeva pesma Peri ruke. Pouka da je cistoca zdravlje i da je licna higijena neophodan uslov zdravog zivota izvodi se i iz pesme Da li mi verujete Dusana Radovica. Za tu pesmu Momir Calenic kaze da je "mala ironija na racun (decjeg) nemarnog odnosa prema umivanju i licnoj higijeni uopste", ona postize "vaspitni efekat ne putem bukvalne sugestije i providnog naravoucenija, vec igrom u kojoj dete aktivno ucestvuje vracajuci u normalan polozaj ono sto je pesnik u sali izokrenuo". I Bora Cosic, u Decjoj poeziji srpskoj, istice da dovoljno vesele i dovoljno ironicne puteve da opravda obavezne skolske lekcije svom beslovesnom decjem auditorijumu". I nas uvazeni kolega Miomir Milinkovic smatra da je u pesmi Da li mi verujete Dusan Radovic "na liniji Zmajeve didaktike, ali na posve nov i neobican nacin, bez pedagogizma i naravoucenija. Ocigledno je da pesnik racuna na inat i zelju deteta da dokaze svoju promucurnost, i na taj nacin, prkoseci pesniku, prihvati njegov savet". Milinkovic ne kaze koji savet, ali pretpostavljamo da "treba ruke prati". Detaljnije obrazlaganje bi nas udaljilo od teme, ali smatramo da je u ovoj pesmi Radovic parodirao Zmaja, i ako je njegov podsmeh nekome upucen, sumnjamo da je usmeren na racun dece koja ne vole da se umivaju. (I, dozvolite nam da u ovoj zamrsenoj situaciji naznacimo jos jednu sumnju - sumnju u istinitost suda da deca ne vole da se umivaju, bar ne u vecoj meri od odraslih. Cini nam se da stvarnoj situaciji odgovaraju stihovi Lasla Blaskovica iz pesme Mama kaze: Pocnem da se umivam, mama kaze: - Umij se...) Ocekivanje pouke i traganje za njom u knjizevnosti za decu, kod odraslih koji posreduju izmedju knjizevnog dela i deteta, upucuju na to da jos uvek nije prihvacen partnerski odnos pesnika i deteta, koji podrazumeva uvazavanje, razumevanje i ravnopravnost. Opredeljujuci se izmedju poezije i pedagogije, oni biraju ovu drugu. Izrazavamo bojazan da proucavanje i koriscenje knjizevnih dela u vrticu i skoli postaje Prokrustova postelja u kojoj se dela razlicite umetnicke vrednosti seku, skracuju i rastezu u skladu sa postavljenim pedagoskim ciljem. Cak i kada u delu ne postoje didakticke primisli, didakticki pristup (koji, po pravilu, ne iskljucuje esteticku analizu) sve podredjuje krajnjem - sta je pisac hteo da kaze, poruci, odnosno pouci. Tako se centralno mesto, a samim tim, i najveca vrednost dela odredjuje u vezi sa vaspitnom poukom koja se u njemu pronalazi. Pouka se istice i izdvajanjem iz konteksta, cesto i pojacavanjem pomocu odgovarajuce poslovice, cime se jos vise otudjuje od estetickog dozivljaja citaoca. U tu Prokrustovu postelju stavljaju se i dela koja ne nude jednu nego vise istina, dela koja sumnjaju u istinitost necega, koja postavljaju pitanja, koja otvaraju dijalog, koja traze sagovornika i saigraca. U prilog nasoj bojazni govori i to sto se Kerolova Alisa u Zemlji Cuda nikada nije "primila" medju nasom decom. Razloge za to mi ne vidimo u opravdanjima da se lepota ovog dela gubi prilikom prevoda, vec upravo u cinjenici da ova knjiga ne nudi nikakvu pouku, kojom bi se skola mogla okoristiti. Visegodisnje iskustvo takodje nam potvrdjuje da ucitelji i ucenici "prosto ne znaju sta ce" sa pesmom i pricom koja nije poucna (brojalice, brzalice, nonsenski tekstovi, Copiceva Izokrenuta prica, uglavnom, vraca se u "normalan" oblik), ili, pak, pouku nalaze po svaku cenu (Prilikom razgovora o pesmi Mamino srce Dragana Lukica, devojcica je rekla da joj se pesma svidja zato sto je poucna - uci nas da volimo svoju mamu?!) Poslednji primer jasno upucuje na to da je pouka postala nesto sto i dete ocekuje i trazi u knjizevnom delu. To ocekivanje, po nasem misljenju nije prirodno i spontano vec zadato i nauceno zahvaljujuci odraslim pouciteljima. Imajuci na umu navedene probleme u recepciji dela koja ne nude pouku, kao i problematicnost pouka pojedinih knjizevnih tekstova koji se obradjuju u nasim vrticima i skoli (Ivica i Marica, Cvrcak i mrav, Lisica i gavran), a sve rukovodeci se najvecim koristima za dete, i sve u nameri (kako se i u nasim vaspitnoobrazovnim ustanovama istice) da odnegujemo svestrane, slobodne i stvaralacke licnosti, zalazemo se za to da knjizevni kriticari, a zatim svi pomenuti posrednici izmedju knjizevnog dela i deteta citaoca ozbiljno shvate knjizevnost za decu. To podrazumeva esteticko vrednovanje knjizevnosti za decu - ne moze pod ovim pojmom egzistirati i ono sto jeste i ono sto nije knjizevnost. To podrazumeva promovisanje dela izrazite umetnicke vrednosti u kojima knjizevnost za decu ne oskudeva. Skola treba da uci i vaspitava, bez sumnje, ali sumnjamo da je knjizevnost najpogodnija za tu svrhu. Knjige, koje poput onih u knjizevnosti za odrasle, svakako zavredjuju paznju i imaju kulturno-istorijsku vrednost treba ponuditi odraslijem i vec formiranom citaocu, sa vec izgradjenim kriterijumima i kritickim stavovima. |
design by: INternetClub
