br. 4
|
Tihomir Petrovic: Pruzanje estetskog zadovoljstva i vernost vlastitoj prirodi je samosvojni cilj knji-zev-no-sti i njena naj-pre-ca obaveza. Sluzeci coveku na nacin nedostupan bilo kojoj drugoj dis-ci-plini, ona mu omogucava bolje vidjenje sveta oko sebe, i intenzivnije dozivljavanje celine zi-vota. - Ra-zlog njenog postojanja je u negaciji razloga; kao sto ru-za nema svoje zasto: cveta zato sto cveta. Smisao literature za mlade je, takodje, u njenoj nevidljivosti i nepredvidljivosti. Delo usaobrazeno decjem uzrastu, bez namera i misaone zapitanosti, oslobodjeno vanestetskih zahteva, zari i problemski angazuje misao mladoga bica. - Cinjenica da je ljudska zajednica izgradila sistem naucnih disciplina, koje se bave svekolikim problemima koji zaokupljuju (citaj: vaspitavaju i uce) coveka, to decja pesma ili prica nema potrebe da bude ozbiljna i pragmaticna. Sa druge strane, knjizevnost po tradiciji nudi pozitivisticko vidjenje sveta i zivota i pruza ostvarenje edukativno-moralnih promo-ci-ja i drugih uzvisenih ciljeva. Nesumnjiva je njena saznajna i humana funkcija i njena moc da snazi i zblizava ljude. Pesma je pratilac covekovog zivota u dobru i zlu; ona oplemenjuje, bodri, daje snagu, uliva veru i nadu, obesnazuje tugu i bol - pustimo neka sam pesnik kaze: Gde je bola, gde je jada, - Pesma blazi; Gde se klone, gde se pada, - Pesma snazi; Gde su ljudi dobre cudi, - Pesma s’ ori; Sto ne mozes drukce reci, - Pesma zbori; Gde utehe nema druge, - Pesma stize; A gde sumnja sve obara, - Pesma dize. (J. J. Zmaj, "Pesma o pesmi") Nijedna umetnost ne moze delovati bez kap-lji-ce didaktizma. Izvesno, knjizevnost za mlade kao humanu umetnicku vrstu, karakterise neprocenjiv saznajno-vaspitni znacaj. Nagib ka univer-zal-nom i plemenitom, nota pedagoske distinkcije i intencio-nal-nost, prirodna su njena obelezja. Didakticka linija, koja potice iz doba helenistickog poimanja umetnosti, u decjoj literaturi je nasla svoj najvisi izraz. Pravdana nivoom citalacke publike i prirodom same pisane reci, didaktika se provlacila kao kauzalna nit u krivulji njenoga razvoja. U prvoj fazi svoga razvitka, literatura za mladez je obelezena sumornom i mudroscu ustogljenom didaktikom. Etablirana slovom i perom blagorodnog i razumnog ucitelja Dosi-te-ja Obradovica, prihvacena od Zmaja i njegovih sledbenika, potom nastavljena od stvaralaca medjuratnog perioda, pouka je opstala do pojave ge-ne-racije umetnika sa Desankom Maksimovic, Brankom Copicem i Dusanom Radovicem na ce-lu. - I danas ima i te kako svoje mesto. Svi decji stvaraoci su postovaoci pedagogije. U njihovoj prirodi je da razmaknu prostor saznanja i iskustva, i diskretno pouce i okrepe. Malo je pisaca, osobito pocetnika, koji nisu na njoj zajazili svoj talenat. Nerastereceni komple--ksa decjih obaveza i duznosti, stvarali su delo sarzirano kolicinom informacija i svakovrsnim sentencama i implikacijama koje zavode u odredjenom semantickom pravcu. Na sve sto moze biti predmet literature, posmatra se ocima prosvetiteljstva. Pisac gleda na sebe kao na prirodnjaka koji prezentuje faktografsku gradju u verodostojnom opisu, transparentno, gotovo hladno-krv-no. Ne nalazeci protivurecnost iz-me-dju poezije i pedagogije, tekst redukuje na neposredno sluzenje skolskim potrebama. Tekstovi imaju nesto od naucno-enciklopedijskog predstavljanja i prizvuka naucne rigoroznosti. Po ostrini pameti i esejistickom diskursu, oni su otvoreni i jaka konkurencija skolskim udzbenicima i knjigama. Autori, u duhu materijalistickog razumevanja prirode, nude "privredno-ekonomske slike"; odista se, po onoj cuvenoj Engelsovoj reci, moze iz njihovih dela vise nauciti o prirodi, domovini, drugarstvu i postenju, nego iz udzbe-ni-ka zemljopisa i poznavanja prirode. Sa ozbiljnoscu ucitelja, pisac upra-vlja radnju u kome je prutic usmeren, rasplice, uci, ruzi i prekoreva. - Nema primera kantovskog nezainteresovanog posmatranja, ili zadovo-lje-nja tzv. nekoristonosnih kulturnih potreba. Pouka je alfa i omega i prva pisceva briga; ona je pratilac i koheziona nit u organizovanju knjizevne materije. Udaljavanje od pridika, smatra se, odstranjuje i odvaja rukopis od mladog citaoca i svakodnevnog zivota. Sa svih strana se cuje glas: cemu sluzi knjizevno delo ako nije edukativno upravljeno; od kolike je ono koristi ako u njega nije ugradjena poduka? U postzmajevskom periodu, kada je knjizevna rec pala u ruke ucitelja, didaktika je ucvrstila vlastitu poziciju. Na-la-zeci smisao literarne reci iskljucivo u zadovoljenju potreba i poucavanju djaka, oni koji uce decu, po duz-no-sti i po zvanju svome, stvarali su delo sa svim nastavnickim osobinama: solidna faktografska vrednost, disciplina misli, ugradjivanje moralne osnove, iskljucivanje viseznacnosti, odsustvo za bilo kakvim rizikom. I kada smeh i sala nisu nedostajali, sve je, shodno potrebama eksplikacije, gde god je mesta, dignuto do didaktike. Poruka je cekala scucurena na zavrsetku. Funkcionalno sadejstvo kognitivnog i vaspitnog, naglasena tenden-ci-oz-nost da se dete pouci - i tako pouceno mudroscu - postane siguran putnik kroz zivot, recju, otvoren pedagoski rad, imali su za rezultat knjizevnost pretvorenu u pedagogiju. Istkana na jednom razboju, to je umetnost za „lepo vaspitanu decu" i njihove roditelje. Pisac stvara po didaktickoj recepturi, postupkom svedenim na kombinovani rad umetnika i pedagoga. Postavljanje problema, rezo-no-va-nje, urazumljivanje mudrim recima, opste teze i disertacije, daju pisanom delu izrazito edukativno-terapeutski karakter. Prevodjenje pesnicke slike na nepesnicki jezik razuma, ubacivanje u tekst kriticko-eseji-sti-cke pasaze; sustizanje junakove teznje u isticanju teme i ideje, neguju ntelektualno zadovoljstvo i vuku u mlin didaktike. Isukani prst pedagogije i zakljucak kao dodatno referentno objasnjenje, unistavaju logiku nevinog citaoca, ubijaju njegovu mastu i ruse zanos. Pasazi u imperativnom obliku, apodikticke eksplikacije, ne retko, poenta izvan pesme u neukusnom naravouceniju, protivprirodni su i kriminalni sacinioci umetnice strukture pesme. Beletristika, posve, nalazi oslonac u moralu kao vrednosti koja uzdize ljudsko drustvo navise, i koja - pisao je Milan Bogdanovic povodom Zmajeve poezije - „ukorenjuje smisao za dobro, lepo i pravicno (-) sukobljava se sa nagonom za rdjavo i ruzno". Moralno snazenje licnosti mladoga coveka, upucivanje na dobro putem umetnicke reci, idejnost, sejanje umnosti u duh, davali su poetskoj reci izrazito moralno-edukativni karakter. Ugradjivanje u tekst etickih normi, pesnikova vera u gorkijevsku devizu o gordosti coveka i moci reci da ga uzdigne, vodili su ka izjednacavanju moralno lepog sa estetskim, i opasnom priblizavanju stvaralackog cina tezi: kakva etika - takva estetika. „Moralisticki zaglupljujuci uticaj", kako je kazao Marko Ristic, odgaja citaoce prema dirigovano-utilitarnim nazorima. Pesnici i pripovedaci se ne uzdrzavaju od unosenja u svoje kitnjaste umotvorine zdrav rezon, ono sto bismo zvali prostim naravoucenijem. Ne napustajuci prevazidjeno shvatanje da je literatura najbolji nacin za sejanje iskre narodne mudrosti, izvor iz koga se tece znanje, oni delo svode na neku vrstu komentara ili izreku. Pise se radi poslednje reci i zavrsetka; poslovicom se neskriveno nagovestava sadrzaj i poruka, ona kadikad stoji u naslovu i podnaslovu teksta kao zakljucna formulacija. Put uvek vodi ka skoli i svetu nepoznanica; sve se neumitno zavrsava u didaktici. Iskustvo i pouka se stedro stavljaju u stihove da ih mali ljudi uce napamet i lako primenjuju u zivotu. Polazi se od cinjenice da ljudsko saznanje, potkrepljeno estetskim percep-cijama, ima delotvorniji uticaj od znanja koje pruza nauka bremenita suvim apstrakcijama i hladnim rezonovanjem; dete-djak najbolje prihvata znanja i umenja stecena kroz igru i u igri priblizena. Ostvarenje zadataka koje je zajednica poverila knjizevnosti, ne jenjava u posleratnom periodu nasega drustvenog razvoja. Obnova i izgradnja domovine, inaugurisanje „revolu-ci-onar-nih" kretanja, atmo-sfe-ra eufo-ri-je, zrtvuju knjizev-no-st dokraja. Sluzba diktatu trenutka i za-hte-vima jednoumlja, trazila je ovekovecenje aktuelnih politickih desavanja. Smisljeno i nekontrolisano predavanje po-u-ci, pevanje po zadatku, umesto po zapovesti srca, imali su za posledicu narusavanje fikcionalnosti i imaginativnih slojeva umetni-ckog dela, i brisanje umetnosti do opake mere. - Ni Branko Copic, pisac sa onolikim talentom, nije se uzdigao iznad kriticnog trenutka vremena i zivotne struje. Prilagodjavanje temi, filozofske i stilske implikacije, uplete-na tendenciozna dimenzija, nasledje utilitarnog - sputavaju pesnicki uzlet i vo-de „uniformisanju" i „mehanizaciji" duha. Akomodiranje zahtevima trenutka i tempirano sluzenje zivotu, ogranicavaju domet delu i ono gubi stit nepovredivosti i umetnicko dostojanstvo. Koncept dokraja dorecenog i pro-tu-macenog, lisava ga samosvojnosti i cari, oduzima mu od nemerljivosti i neizrecivosti. Knjizevnost pada u plitku umetnost, skrnavi se i prlja. Izostrena autorova in-ten-ci-ja, konzi-sten-tna refleksivnost, stva-raju emocionalno odstojanje izmedju citaoca i dela. Budjenje svesti i „penjanje na katedru" da se dokaze teza, nervno iscrpljuje, zamara i rastrojava paznju, pasivizira citaocev duh i ubija zanos, najposle, dovodi do gubljenja poverenja u poetsku rec. U periodu izmedju dva rata, boje didakticke ozbiljnosti su bledje, zvuk necujniji. Duh pouke se postepeno gusio, ali se beletristika nije oslobodila poznavanja prirode i lepih lekcija o moralu. Stremljenje odredjenoj meti, visokoparna i filozofsko vaspitna rec uzdignuta razumom do uma, udvostrucena poruka, i danas nalaze uporiste kod osrednjih i slabih pisaca. Pobornici humane i suptilne pedagogije, koji pojam vaspitanja shvataju u inoviranom smislu, preusmeravaju i oslobadjaju knjizevnost od duboke pragmaticne usmerenosti. Drukcijim vidjenjem edukativ-nog i estetskog, svoje-vr-snim kontravaspitanjem, knjizevnost menja ikono-gra-fi-ju i spoljasnju formu. Po--u-ka, koja stoji na pis-ce-vim ledjima kao neprirodna grba, vise ne pritiska delo. Razvoj knjizevnosti je doziveo svoju amplitudu. Stvaranje prati paznja, obzirnost i promisljenost. Prevladani su uzusi i razoren kod didaktike; otklonjen je citaocu povez sa ociju i on je ohrabren u njegovim poletarskim pokusajima; odbacena je „higijenska" duznost koju literatura ima. - Onde gde su izbegnuti podvodni grebeni koji odvlace u didaktiku i patetiku, dosli su do izrazaja intuicija, reorganizacija iskustva, imaginacija, spretnost. Ravnoteza maste i angazmana, usaglasavanje umetnickog dejstva i tezine misli, vode nedi-rek-tivnoj metodi i poetici protivnoj intelektualne intencionalnosti. Toleran-tna tendencioznost pre-mo-sca-va vododelnu liniju izmedju didakticke i es-tet-ske usmerenosti. U-klo-njena je tenzija izmedju umetnickog dozivljaja i pouke. Sa okretanjem ka igri kao neotkupljivom blagu, retko zatreperi prizvuk vaspitnog tona. Mastom se uvlaci citalac u magijski svet reci; poetskim cinom negira prepoznatljiva uslovljenost igre postavljenim zadacima. Igra je atrakti-vno edukativni potencijal i „nacin da se savremenijim sredstvima dodje do neke slike ili mudrosti". Prosede utemeljen na respektu prirode estetskog dela, na odstupanju od standarda i zakona suprotnosti koji vladaju u prirodi, na iznenadjenju kao srzi stvaralackog cina – pouku svodi na igru kao najvisu poeziju i filozofiju detinjstva. Primat imaju zabavljacko nad gnoseoloskim, igrivo nad prakticnim; citalac se podstice na dijalog i mastu, zasmejava i razvedrava. Razvija se zivotna radost, uci vedrini i smehu, i neguje poezija nevidljivih poruka i „bas me–briga pedagogija". Zaoka je resemantizovana i plasirana na skriven i emotivan nacin. Ona izvire spontano, iz sadrzine i delanja junaka, iz radnje i njene karakterizacije, iz toka pripovedanja i nacina oblikovanja. Tenden-ci-o-zna nota nije proizvod nefikcionalnosti, ne steti umet-ni-ckoj vrednosti, motivu, formi i fakturi dela, niti je protivna knjizevnosti kao umetnosti. U novoj praksi, didaktika nije upotrebna vrednost ili matematika knjizevne reci, vec fenomen koji ima svoj dijalekticki rezon. Lisena intelektualnosti i lirske didakticnosti, neuslovljena popularisanjem skolskih znanja, sugestija je na onoj plodnoj granici izmedju umetnosti i filozofije, u njenom dubljem izvoristu i speci-fi-cnom okruzenju koje je dijalekticki negira. Znacenje pesme, u njenom egzi-sten-ci-jal-nom smislu, nije na povrsini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijom i intelektom. Destruisana drukcijom tekstovnom strategijom, prelomljena kroz dusu deteta, viseslojna i oplemenjena, misao je, gotovo snagom nara-vo-uce-nija, projektovana poeticno, iz ugla ironije i parodije. U pesmi protkanoj uobraziljom i stvarnoscu, kognitivnost je ravna poetskom cilju: likovi nalaze odsjaj u dusi deteta, misao zasvetli sama od sebe, njena iskra ima cisti sjaj. Literatura je poistovecena sa mudroscu. – Umetnost je, da parafraziramo francuskog autora, u skrivanju umetnosti. Suptilna i umetnicki ozivotvorenija ideja visoko cilja. Prozeta tvorackom mastom i osetljivoscu za lepo, poduprta istinom i razumom koji ne pritiska misao nego joj se izmice i lomi je, poenta funkcionise kao integralni elemenat organizma estetickog dela i neophodan segment knjizevne komunikacije.Njeno odstra-njenje (na primer u „Anatomskoj basni", humoriste i satiricara Bore Oljacica: "Sretne vuk lisicu u sumi i rece joj ljutito: - A, B, V, G, D, DJ, E, Z, Z, I... A lisica mu lukavo odgovori: - J, K, L, LJ, M, N, NJ, O, P, R... Poruka: S, T, C, U, F, H, C, DZ, S") - oduzima tekstu svaki smisao. - Intencionalna crta nosi estetsku dimenziju koja pojacava pesmu. Polaganje temelja razvoju licnosti, razvijanje intelektu-al-ne snage i forme misljenja, razboritost i moc zapazanja, zadovoljenje radoznalosti; upucivanje u istinite zivotne vrednosti, ucenje ljubavi prema svome rodu i grudi svojoj – ucenje mladih da misle i bogate svoju misaonu aparaturu i „radoznalih ociju gledaju, da se cude i da se raduju" (Dusan Radovic) – casni je cilj u pedagoskoj funkciji. Utanacavanje cula, vaspitavanje ukusa, budjenje osetljivosti i smisla za lepo, dejstvovanje i carodejstvovanje, kojim se kod deteta postize da dozivi lepotu, zavoli je i bori se za nju – isto tako je uzviseni cilj i plemenita sluzba zivotu. Humanisticki angazman oblagorodjava i oslobadja mlado bice od naslaga koje su mu smetnja da se razvije u slobodnog i pravog coveka. Napokon, samo delo uci svojom lepotom i porucuje da nema huma-nije i efikasnije pedagogije od poezije – da je umetnost nauk u najvisem smislu. |
design by: INternetClub
