br. 4
|
Miomir Milinkovic: Savremena kritika knjizevnosti za decu insistira na modelima oslobodjenim didakticke poucitelnosti, i vecno prisutnih, ali u ovoj oblasti literarnog stvaranja neizbeznih pedagoskih principa. Posto se ovaj stav sve vise prihvata kao locus communis, dakle, pravilo i opstepoznati metod umetnickog stvaranja i estetskog vrednovanja, s pravom bi se moglo postaviti bar nekoliko pitanja. Da li je moguce pisati za najmladje citaoce dela iz kojih oni ne bi nista naucili. Da li pisci za decu u svome stvaranju treba da se opredeljuju za jednostavne, didakticne sadrzaje, lako dostupne malim recipijentima, ili da se priklone strogim zakonima poetike, ne obaziruci se na zahteve didaktike i pedagogije. Ako se ima u vidu cinjenica da knjizevnost kao duhovna disciplina pored eticka ima i estetsku vrednost, koja stimulativno deluje na podizanje i zrenje mladih narastaja, onda je jasno da se kvalitet ovog vida umetnosti iskazuje u funkcionalnoj dimenziji njenog sadrzaja. Pritom valja imati na umu da se zakoni poetike knjizevnosti za mlade i dalje nalaze u fazi kristalnog osmisljavanja, sto osnazuje misljenje da ona jos uvek nema "estetiku ni knjizevnu kritiku dostojnu svoga imena".1 Danas je pouka prisutna u knjizevnosti kao jedan oblik prosvetiteljskog razmisljanja iz XVIII veka, po kome se znacaj svakog umetnickog dela merio njegovom utilitarnoscu, ili kako bi to Kajzer rekao, po tome koliko je ono bilo ehcitation a la vertu 2 (podsticaj na vrlinu). Kontinuirano postojanje pouke u knjizevnosti za decu, evidentno je u svim fazama njene ekspanzivne evolucije. Tu cinjenicu nije mogla da prenebregne ni savremena kritika, koja jos uvek s podozrenjem gleda na kriterijum didakticnosti. Hteli mi to ili ne, taj kriterijum sve vise postaje vrednosni princip ovog vida umetnosti. Cak i kada bismo izasli iz okvira decje knjizevnosti i zadrzali se na sinhronijskoj i dijahronijskoj ravni knjizevne istorije, zakljucak bi bio skoro isti. Od najstarijih epopeja, mitova i legendi, pa preko raznovrsnih modela iz usmene tradicije, sve do velikih bestselera domace i svetske knjizevnosti, uverili bismo se sa sadrzina svakog pojedinacnog dela, u ovkiru zanra kome pripada, poucava citaoce svojom sadrzinom ili umetnickom lepotom. Sadrzina velikih umetnickih dela, kao sto su Ilijada, Odiseja, Ep o Gilgamesu ili Biblija, dragocena su pouka, ili kolektivno iskustvo i mudrost citavog naroda, na dugackoj liniji kontinuiteta, koja povezuje sve razvojne etape ljudske civilizacije, od davnih prapocetaka, pa do nasih dana. Savremena dela domace ili strane knjizevnosti, bez obzira na kome su jeziku pisana, kome zanru pripadaju ili kome su namenjena, uce coveka da ne ponavlja greske praotaca, koje su bile karakteristicne za detinjstvo ljudske civilizacije. Prihvatajuci pouku kao konstitutivni princip strukturalno-estetskog ili tematskog sklopa nekog knjizevnog dela, mi nismo otklonili kljucne dileme, ni predmet sporenja medju teoreticarima, esteticarima i istoricarima knjizevne umetnosti. Ako sadrzina knjizevnog dela podstice kreativnost decjeg duha, razvija kod dece smisao i sklonost za lepo, podstice voljne navike i druge pozitivne sklonosti duha, onda je sasvim nedvosmislena opravdanost njene utilitarnosti. Medjutim, ako pisac posebno insistira na nekoj ideji, on stvara delo s tendencijom. A kriticari, kao sto znamo, narocito negoduju ako je prenaglasena moralno-vaspitna komponenta dela, ostavljajuci piscima dilemu: koji put da odaberu u svom stvaralackom postupku. Kako istovremeno zadovoljiti kriterijume i merila estetskog vrednovanja, afinitete razlicitih citalackih nivoa, naci put do decjeg srca i nacin povratka u carobni svet detinjstva. Kakva, dakle, mora biti pouka? Ako naravoucenije postane samo sebi cilj, onda knjizevno delo gubi umetnicku lepotu i hedonisticki sjaj. Pritom valja znati da deca nerado prihvataju poucitelnost izvan fenomena igre, humora, nonsensa i maste. Dakle, pouka mora biti ugradjena u segment lepote, koja ce zraciti snagom stimulativne energije i postati ona ziva vatra sto podgreva dusu i osecanja mladih citalaca. I najzad, lepota pouke moze se ostvariti samo u strukturi razlicitih znacenjskih nivoa, iz kojih se kristalise fenomen lepote. U svakom drugom slucaju, deca ce je lako odbaciti, kao slomljenu igracku, ili neukusno jelo. Iako je lepota vecna i konstantna, ona mora imati svoju formu, ovaplocenu u strukturi knjizevnog dela. U tom slucaju valja znati da svako konkretno delo sadrzi fenomen opste lepote. Dalje eksplikacija ovog pitanja, mogla bi se potpunije ostvariti tek u sferi ciste estetike. Mada nismo za idealisticko resenje ovog problema, njegovo osvetljenje ipak ostaje u diskursu Hegelovog shvatanja lepog, koje ne postoji izvan umetnickog dela, kao sto ni umetnicko delo ne egzistira bez elemenata opste lepote. Opredeljenje za takvu definiciju jos nikako ne znaci da u umetnickom delu trazimo samo duhovno zadovoljstvo, ili, kako bi rekao Kant, "ono sto nam godi, a da pri tom nemamo interes." Nismo cak ni za umetnicko delo ducicevskog tipa, dakle, za poeziju koja bi "bila odvec gorda da bi zivela za druge", niti za lepotu po svaku cenu, pa makar dolazila iz pakla. Mi smo za lepotu koja proistice iz unutrasnje konstitucije dela, poput umetnickog fenomena Seherezade, ili Andriceve Aske i vuka, jer mali recipijent nije samo naivni citalac, vec i kriticar knjizevnosti koju cita. Kao sto sa lakocom odbija nametljivost didaktike, on se jos lakse distancira od leporecivog praznoslovlja, koje ne dotice egzistencijalna pitanja zivota. Poziv na igru, mastu i smeh, najbolja su preporuka piscu koji zeli da osvoji naklonost malih citalaca, bas kao sto rece Branko V. Radicevic: "Hajde da se igramo! Pa cemo u igri reci jedan drugom i ponesto pametno."3 Dakle, umetnik bezrezervno stavlja svoj autoritet u zariste igre. On zna da decu ne treba uciti sta da misle, vec kako da misle. To je i najbolji nacin da se igra pretvori u zbilju, jer dte samo u zanosu igre i smeha bezrezervno prihvata pedagoske nazore. Pouka u knjizevnosti za mlade ima i svoju istorijsku dimenziju, koja se takodje ne moze zanemariti u istrazivanju fenomena lepote. U okvirima evropske knjizevnosti izdanci pisane reci za mlade recipijente snaznije su se ispoljili tek u XVIII veku, kada se vrednost svake duhovne discipline, pa i knjizevnosti, merila prvenstveno utilitarnoscu konkretne sadrzine. Ideja prosvetiteljstva postala je meritorna u profilisanju svih oblika zivota. U vecini evropskih zemalja sa posebnom paznjom se pristupalo podizanju mladih narastaja. U umetnickim modelima stvaralaca narocito je bila vidna njihova teznja da ostvare idealan tip prosvecenog coveka. Fenelonov telemak i Emil Zan Zak Rusoa, stoje na celu umetnickih ostvarenja, koja po svojoj tematskoj i estetskoj, a prvenstveno po vaspitno-obrazovnoj strukturi, predstavljaju prethodnicu evropske beletristike za mlade. Teorijsku osmisljenost literarnih sadrzaja koji zaokupljaju paznju mladih citalaca, kao je ruski prosvetitelj Novikov, u drugoj polovini XVIII veka. Njegov traktat O vaspitanju jasno profilise idejni koncept literarnih modela na kojima ce se vaspitavati generacije buducih narastaja. Ideje racionalizma i prosvetiteljstva naisle su na snazan odjek i u srpskim krajevima koji su bili pod vlascu Austrougarske monarhije. Dela Gavrila Stefanovica Venclovica isticala su se lepotom narodnog govora, a Zaharije Stefanovic Orfelin je bio prethodnica velikih reformi koje ce u sferi knjizevnog jezika izvrsiti Vuk Stefanovic Karadzic. Orfelin je pokrenuo i cuveni Slavenoserbski magazin, u Mlecima, 1768. godine. U toj sferi kulture od posebnog znacaja je bio Poucitelni magazin Avrama Mrazovica. To je prvi srpski casopis za decu, ciji je prvi broj izasao u Becu 1787. godine. Dositej Obradovic je najznacajniji srpski prosvetitelj. Njegova definicija knjizevnosti znatno se razlikuje od Hegelovog stava, po kome je vrednost umetnosti srazmerna njenom hedonistickom sjaju, a bliska poziciji Cernisevskog, za koga je knjizevnost uciteljica zivota. Svoja najznacajnija dela (Pismo Haralampiju, Sovjeti zdravoga razuma, Zivot i prikljucenija, Basne) pisao je, kako sam kaze, na polzu citavom narodu. Cestim obracanjem srpskoj junosti, Dositej je implicitno iskazao svrhovitost svoje nauke i umetnosti. Rec junost odnosi se na decu i omladinu, dakle, na onu fazu ljudskog zivota u kojoj se na razvoj licnosti moze najvise uticati. U srpskoj knjizevnosti za decu Zmaj je postavio temeljne obrasce docnijih razvojnih tendencija, medju kojima je i segment didakticnosti. U njegovim stihovima oseti se katkad eho opomene "Natrag nesrecnice!", kao u pesmi Na zlom putu, ili se pesnicka slika do kraja pojednostavljuje i svoji na nivo imperativa: "Kupati se moramo, voda nije skupa!" Cak i u modelima kao sto je Kupanje, Zmaj ume ponekom uspelom strofom ili virtuoznom igrom reci da se uzdigne iznad prozaicnosti ogoljene didaktike. A sad veli "Cicu mi pustiti ne smete jer ce mislit da je sir pojesce mi dete." Komponenta pooucitelnosti je narocito vidljiva u onim Zmajevim pesmama u kojima se osudjuju decje mane i poroci, a uzdizu vrline koje oplemenjuju dusu i zivot covekov. Pri tom valja naglasiti da Zmaj ima dosta razumevanja, pa cak i simpatija za mnogobrojne decje nestasluke. U njegovim pesmama srecemo citavu galeriju decjih portreta, koji su odavno iskoracili iz pesnikovog vremena i nastavili zivot nestasnih, dobrih ili rdjavih junaka, druzeci se sa malisanima buducih narastaja. Junaci kao sto su Mali Jova, Pera, Pakosnik, Leni Rava, Materina maza, Materina desna ruka, Pura Moca i Gasa, prepoznatljivi su u svim generacijama malisana i dece starijeg uzrasta - od Zmajevog do naseg vremena. Svi ovi junaci, bez obzira na karakter i ponasanje, deluju vaspitno na siroki auditorij svojih miljenika. Ako je rec o idealnim tipovima kao sto su Mali neimar, Materina desna ruka, Mali dimnicar, Pismonosa i dr., onda je sasvim prirodno da oni zrace pozitivnom energijom, animirajuci poletarce svojim vrlinama. Na osobinama nekih junaka kao sto su Mali Jova, Mali Vlajko ili Djuka (u pesmi Djukino stradanije), Zmaj opominje i uci, ili samo konstatuje mane i poroke (Materina maza), ostavljajuci malim citaocima mogucnost da sami izvuku neophodne zakljucke i pouke. Takve pesme upucuju decu da sama razmisljaju o zivotu i svojim postupcima. U pesmama kao sto su Pakosnik, Pura Moca i Gasa, uspesno su izvajani portreti tipocnih negativaca.Njihova nepopravljivost je lako prepoznatljiva i konkretizovana u tipicnosti, koja im daje kvalifikativ svevremenskih junaka, na cijem se ponasanju bruse vrline buducih narastaja. Pesme u kojima su pomenuti junaci nastali, pamte se najvise zbog njih, posto oni, kao tipicni predstavnici grupacije kojoj pripadaju, nastavljaju svoj samostalan, svevremenski put. Zivotnost ovih junaka, cije se osobine najcesce ispoljavaju u krajnostima, uvela je Zmaja u red najboljih pesnika-portretista u srpskoj knjizevnosti za decu.4 Knjizevnost za mlade izmedju dva rata obelezena je snaznim radikalizmom Vucovih poema, koje su, u vremenu pojavljivanja, bile svojevrsna anticipacija modernih literarnih tendencija. U toj fazi knjizevne evolucije narocito je bila snazna komponenta poucitelnih sadrzaja. Cak i roman Hajduci, koji pored fenomena komike i neosporanog knjizevnoistorijskog znacaja u kontinuitetu evolutivnih tendencija, nosi u svojoj strukturi i mnostvo didaktickih elemenata. Batine i druga ponizenja koja su decaci doziveli na kraju svoga stranstvovanja, imaju nedvosmislenu funkciju didaktickog pragmatizma. Dovodeci glavne junake u smesan, pa cak i ponizavajuci polozaj, Nusic je na impresivan nacin zeleo da razveje decje iluzije o lepoti odmetnistva i hajducije, duboko verujuci da buduci citaoci njegovog dela nece dopustiti da budu smesni poput svojih osramocenih prethodnika. Doduse, u poglavlju Hajduci, on je napravio jasnu distancu izmedju hajduka iz junacke tradicije i Brbinih odmetnika, ciji se postupci definisu kao nevaljalstvo i nedozvoljen moralni cin. Za razliku od Nusicevih hajduka, cije je odmetnistvo inspirisano neposlusnoscu i bezanjem od skolskih obaveza, ceta hrabrog Jovanceta iz Copicevog romana Orlovi rano lete, bezi iz skole zbog terora pijanog ucitelja Paprike. Copicevi junaci hajduciju shvataju kao uzvisen moralni cin. Zbog toga njihovo odmetnistvo u poredjenju sa Nusicevim hajducima ima duzi vek, a u trenucima konacnog obracuna sa seoskim knezom i gnevnim roditeljima, znatno slavniji kraj. Oni u romanu nisu predstavljeni kao nevaljalci, pa zbog toga ni u jednom trenutku nisu ponizeni ili smesni. No bez obzira na izvesnu opozitnost fabularnih tokova, analogija smeha i didakticki pragmatizam u oba romana imaju edukativnu vrednost koja se manifestuje kao estetski fenomen njihove slojevite idejne i tematske strukture. Potrega za lepotom pouke u diskursu naznacenih pitanja, mogla bi se uspesno konkretizovati i kompariranjem nekih zmajevih pesama sa poezijom Duska Radovica. Knjizevni kriticari se olako opredeljuju za stavove da je poezija Dusana Radovica oslobodjena didaktickog pragmatizma, sto po nasem misljenju uopste nije tacno. Radovic je svoju pedagogiju podigao na visi, suptilniji nivo, pretocio je u apsurd, dao joj neobican izraz i formu pesnicke lepote. Pesma Da li mi verujete, najrecitije govori o tome. Prica o decaku kome je lekar zabranio umivanje, tako je oblikovana, da ni deca nece poverovati u njenu istinitost. Pouka je i ovde jasna, bas kao i u Zmajevoj pesmi Kupanje: "Kupati se moramo, voda nije skupa!" A pesniku je to i bio cilj, ili kako on sam kaze: "Ako smo decu naucili sa misle, onda smo ih osposobili da se snalaze u razlicitim zivotnim situacijama, ne literarnim, nego zivotnim." Lepota Radoviceve pouke kristalise se iz cinjenice da on nikada ne prenaglasava svoja naravoucenija. Prihvatajuci spoljasnju formu pesme, dete istovremeno prihvata i misaoni sloj njenih strukturnih segmenata. Iz poezije Duska Radovica jasno se vidi geneza didakticke komponente, koja je u poeziji za najmladje, od Jovana Jovanovica Zmaja pa do savremenih decjih pesnika, presla dugacak i kompleksan razvojni put, na kome se oslikava njen kontinuitet, konstantnost, raznolikost i fleksibilnost pojavnih modela i razlicitih metoda umetnicke konkretizacije. Strukturalno-tematske vrednosti Rsumoviceve poezije, takodje se naslanjaju na temeljne principe Zmajeve pedagogije. Doduse, Rsumovic je poucnost svojih stihova iskazao u poetskim slikama moderne stilske ornamentike, kao u pesmi Ako zelis misice. Ovaj pesnicki model bi se mogao uzeti kao uzorna ilustracija klasicnog pedagoskog principa: U zdravom telu zdrav duh! Rsumovic cesto poucava decu stihovima koji su modelovani kao igra, zabava i humor, ili privlace paznju dece neobicnom formom i kalamburom nonsensnog stila. Cak ni u takvim primerima nije zanemarena eticko-estetska vrednost stihova, koji sadrze zrelu antropolosku misao, kao fluidnu, ali sasvim realnu sponu izmedju pesnika i citalaca. Rsumovic cak i ozbiljne teme saopstava deci posredstvom humora, koji je osmisljen kao fenomen lepote, umetnicke forme i poetskog iskaza. pesma Domovina se brani lepotom, otkriva moc reci u kojima su supstituisani principi etike, patriotizma i lepog vaspitanja. Uceci dete lepom ponasanju, pesnik u njegovoj dusi podstice i razvija eticke vrline, koje dobijaju sire, opstije znacenje. Lepota pouke moze se jasno identifikovati i u Vitezovoj pesmi Kad bi drvece hodalo. Kad bi drvece hodalo, ja bih pisao naranci sa juga nek dodje kod moga bolesnoga druga. Samo u nekoliko stihova ove pesme stala su citava poglavlja moralnih naravoucenija i pedagoskih nazora, koji ne izazivaju zamor ni destrukciju decje paznje. Pritom, valja naglasiti, nisu naruseni zakoni poetike. Pouka ovih stihova zraci iz nevidljivog fluida lirike, koju dete dozivljava kao sopstveni stav i emanaciju duse. Pri izboru poucnih sadrzaja mora se posebno voditi racuna o senzibilitetu i sociopsiholoskom karakteru decje prirode. Cak ni klasicni modeli poucitelnog tipa, kao sto su Cvrcak i mrav, nece uvek izazvati ocekivanu reakciju deteta iz velikih urbanih sredina. Dete odgojeno u izolovanim prostorima betonskih solitera, ponekad gubi smisao za raspoznavanje pravih vrednosti, narocito ako je liseno problema egzistencije. Ako se takvom detetu ne pristupi sa neophodnom dozom opreznosti, ono ce svoje simpatije, mimo svih nasih ocekivanja, pokloniti cvrcku, lakomislenom pevacu i zabavljacu, a ne vrednom tridbeniku mravu. Medjutim, to se pri dobroj interpretaciji umetnickih tekstova ne moze dogoditi, pogotovo ako se oslonimo na lepotu pouke, a nikako na pouku kao sredstvo vaspitanja. Jer, nase je, kako i Sokrat rece, da poucavamo, a ne da zabranjujemo. Da samo negujemo lepotu i da je razvijamo u osecanjima malih citalaca. Da verujemo u lepotu koja je jos uvek kadra da popravi svet. 1) Danijel Djankane: Za estetiku knjizevnosti za decu, Detinjstvo, br. 3-4, 1998, str. 3. 2) Volvgang Kajzer: Jezicko umetnicko delo, Beograd, 1973, str. 263. 3) Decji pisci o sebi, uredio Ahmet Hromadzic, Veselin Maslesa, Sarajevo, 1963, str. 49. 4) O tome smo pisali u: Horizonti detinjstva, Uciteljski fakultet, Uzice, 1999. Vidi: O jednom aspektu Zmajeve poetike, str. 48-67. |
design by: INternetClub
