br. 4
|
IN MEMORIAM - Dragomir Đorđević (1953-1999.) Sunčica Denić: U POEZIJI DRAGOMIRA ĐORĐEVIĆA
Pesma Prijatelja kolko hoćeš Dragomira Đorđevića mozda bi, na trenutak, mogla da razreši dilemu: pouke putem književnosti za decu Da ili Ne. Mogla bi da nas vrati na početke duhovnosti, na Priče Solomonove, "Jer je bolje njom trgovati nego trgovati srebrom, i dobitak na njoj bolji je od zlata", na reci Svetog Pavla "Da u svakoj mudrosti ucite i opominjite jedan drugoga psalmima, himnama i duhovnim pesmama". Po Lorki, "poezija je pretvaranje nemogućeg u moguće"" kao što je po tumačima književnosti za decu ona neophodna detinjstvu da svetove odraslih odene u svoje ruho radi osvajanja svemira. Zato što "ovakav kakav je, svet mi nije po volji / pa hoću, vrlo hoću, da smislim neki bolji", kaže dete u časopisu Veliko dvorište iz 1999. godine Smišljanjem nekih boljih svetova bavi se Dragomir Đorđević u petnaestak već objavljenih knjiga pesama za decu. U njima on, poput Radovića, Lukića, Ršumovića i drugih pisaca nove generacije, a najmlađi, maštovitošću, jednostavnošću i duhovitošću ulazi u takozvani igrovni svet, kao jedini istinski svet deteta. Deca mu veruju kao retko kome, jer govori njihovim jezikom, a odrasli, što je opet dragoceno, prihvataju posrednost sa izgubljenim detinjstvom. Govorenje deteta u poeziji Dragomira Đorđevića je neoskrnavljeno, istinsko i sadržajno iznošenje dela kolektivne igre. Okarakterisana kao antididakticna poezija, a pesnik kao dečiji advokat, izabranik koji ih zastupa pred odraslima, njegova poezija iskazuje bunt i revolt, na prvom mestu protiv škole i porodice, protiv neodgovornosti onih na koje je dete najpre upućeno: roditelje i vaspitače. Tako nastaju Poruke iz prve ruke, kao nametnuta i preterano prisutna pravila. Pesnik kaze: "Mora mnogo da se klopa U protivnom ti si tropa (...) Mora mnogo da se spava Ne sme da se zabušava (...) Mora mnogo da se radi Makar ti se to i zgadi (...) Mora da se stekne htenje Za dobrotu i poštenje" ili u Dvoličnoj pesmi: "Slušam mamu Pijem mleko Da bih i ja Bio neko" ili u Navodno sanjivoj pesmi: "Baba voli da me tronta Tata da mi nokte seče Sa četkicom kalodonta Mama počne svako veče Deda priča iste priče Stric čim stigne smesta cmače Ujak puši ujna viče A ja zevam šta inače". Jer, već zna: "veštice su samo trik / da ti mladost bude šik, i vrše poso dok si mali / kad porasteš to ne pali", kao što se "niko danas / mraka ne boji / mrak tako reći / i ne postoji" u pesmi Mrak. Dete Dragomira Đorđevića nije okruženo blagodati i vedrinom, već krupnim problemima i teskobama sa kojima se savremeni čovek suočava. Svesno da svesnije ne može biti, naučeno sa prvim izgovorenim glasom, lucidno i, često, nihilistički raspoloženo, dete D. Đorđevića, i on sam, govori sa nevidljivog trona. Dete misli i poručuje upravo ono što bi odrasli trebalo da znaju. Kada bi samo mogli da bolje čuju, bilo bi to vaspitanje za odrasle. Jer, to dete je i pametno i diplomirano, iako Đorđević ne oslovljava svoje knjige kao Danojlić ili M. Bulatović. U pesmi "Ej, kako bih" pesnik govori o toj nemoći: "Ej kako bih rado pisno Da je pranje beskorisno I digao bune Na one sapune Ej kako bih i to smesta Zabranio ona testa I prešao glatko Na šnicle i slatko Ej kako bih da ne boli Reko reč - dve o školi I uz zvuke reske Pocepao sveske Ej kako bih više - manje Ukinuo i spavanje I ko svaki pravi Živeo na javi" Ukinulo bi dete obaveze koje guše i "red bez reda", kako u takozvanim porodičnim pesmama, tako i u velikom broju pesama u ciklusima Ua škola i Opet škola. Otpor na konvencionalnu i isuviše tipičnu školu, koja guši radoznalost i znatiželju, dečiju slobodu, dete "pripoveda" kao umorni borac. U pesmi Opet škola kaže: "Smanjio se dan na pola Opet škola Opet ono monotono školsko zvono Opet Grci opet Gali I ostali Prvo glavom onda kredom Baš tim redom Briši piši piši briši I uzdiši Opet prava opet kriva Muka živa Opet padež opet sveza Tiha jeza" škola u kojoj je "glupa školska klupa" gde se "buba svako veče", gde "nastavnici vrte glavom i lenjirom prete", rađa odbojnost i otpor i kao takva "da je na Severnom polu / i tuljan bi zamrzeo školu". Poezija Dragomira Đorđevića govori o nekoj vrsti nasilne komunikacije svakodnevice i "sukob" (uslovno rečeno) koje dete nosi prema roditeljima kao prvim i prirodnim vaspitačima i vaspitačima u školi najčešće se odvija na relaciji igra i obaveza. Dete koje govori kroz stihove ovog pesnika je gradsko dete, odvojeno betonom, čelikom i staklom od prirode, raste kao cvet u saksiji. Docnije se sukobljava sa prazninom koja se manifestuje lutanjem, razočarenjem, nezadovoljstvom. Luta u greškama koje su mu stari nametnuli ili u anomalijama koje je samo otkrilo. Vladika Nikolaj Velimirović u knjizi Kakvo treba da bude vaspitanje dece, kaže: "Da, svi smo mi istovremeno i vaspitači i vaspitanici celog svog života. Jer celog svog života mi ili svetlimo drugima ili primamo svetlost od drugih, ili pomračujemo druge ili bivamo pomračeni, ili sugeriramo svoj karakter drugima ili stojimo pod sugestijom drugih. I kad hoćemo i kad nećemo mi vaspitavamo ili se vaspitavamo. Vaspitanje, ako nije svemoćno, ono je zaista sveprisutno"¹ Dete u ovoj poeziji je ličnost. Ono ima svoje JA i njegovo JA je stvarno JA. "U procesu fizičkog i psihičkog razvoja djeteta, kaže Petar Mandic, ono je zaokupljeno traganjem za slikom o sebi, za svojim JA, zaokupljeno je odmjeravanjem svojih sposobnosti i mogućnosti za uspjeg u određenim aktivnostima"² Sliku o sebi, koja je, uzgred budi rečeno, presudna za razvoj i ponašanje, za shvatanje sveta, dete formira samo, ali i pod uticajem značajnih drugih interakcija sa njima. U ovom smislu opravdana je Geteova pedagoška maksima koja glasi: "Ako ljude uzmemo onakvim kakvi oni jesu, onda ih činimo gorim. Međutim, ako sa njima postupamo kao da su ono što bi trebalo da budu, onda ćemo ih dovesti tamo gde i treba da budu". Loša pravila nas najbolje uče kako da ih menjamo. U tome je suština pouke u poeziji Dragomira Đorđevića. Njegovo dete je saosećajno, žrtvuje se za druge, pomaže nemoćne, razgraničava dobro od zla. Nije primarno, a nije ni sekundarno pesnikovo zalaganje o "raškolovanju školovanog društva" za koje se zalaže Ivan Ilić, niti ideal društvo bez organizovanog vaspitanja. Naprotiv! Njegova umetnost je protiv banalnog, stereotipnog, nametnutog, isuviše znanog didaktivizma. Da li je, onda, reč o antididaktici u poeziji D. Đorđevića? On peva: "Šta će škola meni Kad sam lenj ko buba I kad bi u školi Samo bio truba (...) To i jeste mesto Za lenštine prave Da im slične misli Izbije iz glave" (Sta će škola pevcu) Đorđević je na mnogim mestima, u mnogim pesmama ironican i ciničan i prema detetu. Indirektna didaktičnost je vidna skoro iz svake njegove pesme. To je "poučna književnost koja čoveka izgrađuje", kako bi rekao Roze Kajoa. Ta nenametljiva pouka je produžena igra i sloboda u kojoj se uživa. "U svim svojim knjigama, ma koliko se trudio da se što više udalji od didaktičnosti, piše Ranko Simović u pogovoru zbirke Sportski život, Đorđević je veoma poučan pesnik, samo na jedan noviji način". On kao i drugi njemu slični pesnici "negira istrošene vaspitne obrasce, u ime slobode mišljenja i doživljavanja, u ime poštovanja deteta i njegovog autonomnog sveta". U tekstu O literaturi za djecu, još jednom, u časopisu Detinjstva iz 1996. godine, Zorica Turjačanin navodi reči Antonija Luljija koje glase: "Prava umjetnost, umjetnost za dijete nije ona koja izrazava zrelu misao. Nastala kao projekcija naivne svjesti, ova umjetnost se odlikuje jasnoćom misli, spontanošću osećanja i jednostavnošću izraza". Sve to ima poezija Dragomira Đorđevića. I više od toga! Ona nudi, kako bi reko Tihomir Petrović "odskok za ideju, edukativnost u višem smislu, neku višu mudrost, nešto poručuje a istovremeno krije". Poezija Đorđevića je neposredna edukacija za Učionice dobre volje čiji je cilj rad na samome sebi i odnos prema drugima. Pouka njegove pesme od deteta ne traži na silu odgoj, već mu omogućava da čita i misli dok čita, gleda i misli do gleda, sluša i misli dok sluša. To isto trazi i od odraslih. Zato i jeste višeslojna, višeznačna, trajna i stoga je, hteli to ili ne, njena uloga misionarska. 1) Sveti Nikolaj Velimirović: Kakvo treba da bude vaspitanje dece?, Crkva i revolucionarna pedagogika, Manastir Rukumija, 1999. god. str. 30. 2) Petar Mandić: Učenikova slika o sebi i vaspitni rad u školi, Sarajevo 1989. god. str. 90. |
design by: INternetClub
