br. 1-2/2000
|
Dušica Lukić: Prilog razmišljanju o naučnoj fantastici Ako smatramo da je fantastika širi pojam od pojma fantastična književnost, ili preciznije rečeno – ako pojam fantastika razumemo kao oznaku za sva dela nastala u igri fantazije tokom stvaralačkog književnog procesa, a ne u značenju određenja književnog žanra, koji se bavi nadrealnom stvarnošću, onda naš tekst o naučnoj fantastici u okviru zadate teme: "Fantastika u književnosti za decu, od usmene bajke do kiber-panka" – ima smisla. U suprotnom, to ne bi bio slučaj. Jer, naučna fantastika je nešto posve drugo od fantastične književnosti. U svetu fantastične književnosti vlada puna nestvarnost. Tu se zbijaju čudesa voljom natprirodnih sila, a u naučnoj fantastici to ne može da postoji, budući da tu važe zakoni prirodnih sila, pa bi bilo potpuno neumesno i pogrešno podvoditi te dve različite vrste književnosti u veštačko "jedinstvo fantastičnih vrsta". U odgovoru na to pitanje mogla su se čuti i pročitati najrazličitija mišljenja, pa tako i tvrđenja da je to savremeni mit, moderna bajka, savremena utopija i distopija, da je to futuristički priručnik, reklama tehnicizma i tome slično. A, ne retko, čulo se i kratko, oštro mišljenje – to je šund! U najlepšem slučaju – paraliteratura! To, međutim, nije tako! Jer sva ta i slična mišljenja proistekla su iz prosuđivanja dela bez odbira; zaključivalo se o žanru na osnovu svega što je štampano pod firmom naučne fantastike. Tako je ova literatura dugo procenjivana – ako je to uopšte i bila – na osnovu loših dela a ne na osnovu onog najboljeg što je tu ostvarivano. Poznata je – budući da je odavno ceo svet obigrala – takođe oštra, i potpuno tačna rečenica američkog pisca Teodora Sterdžena 1 koja glasi: "Tačno je, preko devedeset odsto naučne fantastike jeste šund, ali to isto važi i za devedeset odsto bilo čega drugog!" I potom: "Nikada ranije, u istoriji književnosti, ni o jednom žanru nije tako isključivo prosuđivano na osnovu rđavih primera." Na tu činjenicu su ukazivali i mnogi drugi izučavaoci naučne fantastike (a po mišljenju Stanislava Lema 2, procenat loših dela pod firmom NF je i veći, čak 99%), no to samo govori o lošim piscima, a ne o žanru NF. U vezi s tim dr Darko Suvin 3 kaže: "Neuspesi NF ne mogu se pravdati teoretskim ograničenjima samog žanra ako neko delo NF preuzme od književne matice samo njenu ‘prizemnost’, a od ne-naturalističke alternative samo površne rekvizite raketa, zraka smrti, čudovišta i slično – to će biti krivnja pisca i njegove sociološke situiranosti, a ne horizonta ove književne vrste." Drugim rečima, bilo bi prirodno da se za donošenje bilo kakvog suda, a pogotovo vrednosnog suda opservira samo onih deset odsto vrednih dela (a po mišljenju Stanislava Lema i manje od 10 odsto) sveukupne produkcije naučne fantastike, kao što se to i radi kad se donose vrednosni sudovi o književnosti takozvanog glavnog toka. Zašto je postupak bio drugačiji, kad je reč o naučnoj fantastici? Jednostavno zato što je bilo malo upućenih poznavalaca ovog žanra, pa su se kao vrednosni sud mogla čuti i mišljenja ljudi koji ni sami nisu mnogo znali o naučnoj fantastici. A oficijelna kritika se prema tom žanru odnosila akademski snishodljivo. Činjenica je da je moderna naučna fantastika nastajala 4 na margini oficijelne kulture. Nastajala je kao literatura koju je oficijelna književna kritika označila kao paraliteraturu i koju su izdavači objavljivali u takozvanim palp (jeftinim) izdanjima, željni brze i dobre zarade. A kupovali su je i čitali, uglavnom, siromašni mladi ljudi, za sitan novac, da bi sebi obezbedili kakvu takvu razonodu. Jer, za više nisu ni imali. Ali, u svetu se situacija već uveliko promenila zahvaljujući razvoju serioznog izučavanja naučne fantastike, koji je zabeležen još pedesetih godina. Kod nas, međutim, očigledno je, naučna fantastika još uvek nije dovoljno poznata izučavaocima književnosti uopšte, a još manje je poznata našim izučavaocima književnosti za decu. To je doprinelo da se namnože pogrešna mišljenja o naučnoj fantastici, da se ta pogrešna mišljenja već uvršćuju u knjige, pa i u autoritativne recentne knjige samih izučavalaca književnosti za decu, da se nalaze po istorijskim pregledima 5, studijama i esejima 6, udžbenicima 7, i vrlo uglednim priručnicima 8, iz kojih neupućenima uslužno pružaju pogrešne informacije. Nepoznavanje naučne fantastike je dovelo do svrstavanja ove u fantastiku, a isto tako i do olakog proglašavanja za naučnu fantastiku dela koja to nisu. Kod nas je to najčešće slučaj sa delima za decu. (Postoji obilje primera, ali ne nameravamo ovde da ih nabrajamo, može ih svako zainteresovan lako pronaći.) A to se nastavlja i dalje. Koja su to određenja naučne fantastike po kojima se ova razlikuje od bajke, mitske priče, fantastike i uopšte od drugih vrsta književnosti? Nema sumnje da odgovor na ovo pitanje, zapravo, predstavlja i osnovno razgraničenje naučne fantastike sa žanrovima sa kojima se ova na neki način graniči i sa kojima je najčešće izjednačavana ili poistovećivana. Da bismo došli do tog odgovora, biće nam potrebno, kao prvo, da se pozabavimo specifičnim određenjima naučne fantastike, tačnije, njenom differentia specifica i, kao drugo, da se sasvim određeno osvrnemo na recentnu kritičko-teorijsku praksu izučavalaca naučne fantastike, bez čega se, jednostavno, ne može. Time bismo doprineli prepoznavanju postojećeg stanja stvari o mestu naučne fantastike u oblasti zadate teme i razlučili bismo barem neke od postojećih dilema u vezi sa književno-kritičkom i teorijskom praksom u domenu naučne fantastike za decu. Još pre petnaestak godina, mi smo na ovom istom mestu, ali jednim drugim povodom, izlagali svoje viđenje naučne fantastike na temu Naučna fantastika je novum u našoj književnosti za decu 9. Govorili smo o naučnoj fantastici Ante Gardaša i, kao pokriće za svoje analiziranje njegove knjige ljubičasti planet, prethodno smo izložili u najkraćoj formi osnovna određenja naučne fantastike, pozdravljajući tu vrstu književnosti kao novum, to jest radikalnu novinu u našoj književnosti za decu. Još onda smo naglasili kako određenje naučne fantastike nije nimalo lako, niti jednostavno, uvereni da bi to moglo izazvati naše domaće izučavaoce književnosti, posebno književnosti za decu, na serioznije istraživanje. Ali, nama do danas nisu poznati takvi istraživački rezultati. I eto, sad, jedva da smo iza sebe ostavili doba u kome je naučna fantastika nazivana šundom, a već se sve ori od tvrđenja kako je naučna fantastika moderna bajka, savremeni mit, fantastika, avanturistička proza, detektivsko štivo i šta sve ne slično. Budući da i ovde predočavam da to nije tako, da naučna fantastika ne spada ni u jedinstvo fantastičnih vrsta, ni u realističku naraciju, već da je posebna vrsta, sa sopstvenim specifičnim označenjima, u okviru umetničke književnosti, neophodno je da se u tom pravcu razmotri ono što čini differentia specifica naučne fantastike. Za polazište u razmatranju određenja naučne fantastike kao posebne književne vrste, uzeću ovde definiciju naučne fantastike koju je dao Darko Suvin, na početku svog teksta Naučna fantastika 10 i koja "u sasvim sažetom obliku obuhvata sve značajnije činioce Suvinovog teorijskog viđenja SF-a" – kako to kaže naš ugledni teoretičar naučne fantastike Zoran Živković 11. Ta definicija Darka Suvina glasi: "Naučna fantastika je književna vrsta zasnovana na prožimanju začudnosti i spoznajnosti, čiji je glavni formalni zahvat eksplicitni imaginativni okvir (prisustvo u osnovi različitih likova i konteksta zbivanja) koji je alternativan autorovoj svakodnevici" 12 (kurziv Darka Suvina). Darko Suvin je, dakle, već svojom definicijom naučne fantastike ovu odredio kao književnu vrstu, pa je već time konstatovana i njena različitost od drugih vrsta. Dr Suvin je ovo izložio u više svojih radova kao i na jednom naučnom skupu 13, u Srpskoj akademiji nauka, u Beogradu, obrazlažući tom prilikom differentia specifica NF, i razgraničavajući ovaj žanr kao socio-estetski i istorijski entitet. On je tada, potvrđujući svoju definiciju rekao: "Već dulje vrijeme predlažem kao termine za nužno i dovoljno sagledavanje te specifičnosti: začudnost i spoznajnost te njihovu konkretizaciju u središnjem zahvatu novuma koji hegemonično oblikuje svaki Mogući Svijet SF. U mom radu ti su termini dosad potvrđeni induktivno-deduktivnom provjerom u dijakroniji od T. Mora do Čapeka u knjizi Metamorphoses of SF (Yale UP 1979), sinkronim obuhvatnim sociodiskurzivnim pregledom u Victorian SF in the UK: The Discourses of Knonjledge and of Ponjer (G. K. Hall 1983), te nadgrađeni kako teoretski tako sondažama iz savremenih autora i tema u Positions and Presuppositions in SF (Macmillan 1987;...)" 14 Pojam začudno u naučnoj fantastici razlikuje se i od čuda u bajci (i drugim fantastičnim naracijama) i od čudnovatog, začuđujućeg u realističkoj naraciji (čudnovata stvar, začuđujuća odluka) ne samo značenjem nego i time što to začudno u naučnoj fantastici mora biti objašnjivo znanstvenim (koje odgovara zahtevima nauke) i nipošto ne sme izneveriti načelo "nužnog" i "verovatnog" koje važi u našem iskustvenom svetu. A spoznajno, (kao pojam širi od pojmova nauka i znanje) prožimanjem sa začudnim (stvarnosnim ili izmaštanim: recimo, čovekov boravak na Mesecu i, eventualno, teraformiranje Meseca, Venere, Marsa), posredstvom novuma koji uvodi Drugo i Nepoznato... – ostvaruje se alternativni svet naučne fantastike. Po Darku Suvinu novum je nužni uslov, drugim rečima, dominantno određenje naučne fantastike, a s tim su u najvećem stepenu saglasni i drugi kompetentni izučavaoci žanra. Ali, šta podrazumevamo pod novumom? Darko Suvin kaže: "Novum spoznajne inovacije jeste totalizirajuća pojava ili odnos, koji odstupa od piščeve – i pretpostavljene čitaočeve – stvarnosne norme. Bez sumnje, svaka je poetska metafora novum, a suvremena je prozna fikcija izdigla nova spoznavanja čovjeka kao svoj bojni poklič. Pa ipak, iako značajna SF ima dubokih srodnosti s poezijom i inovacijskom – ‘mimetskom’ fikcijom, novina SF je ‘totalizirajuća’ po tome što donosi izmjenu čitavog univerzuma priče, ili barem njenih ključnih, najvažnijih aspekata (a posljedica je toga da se pomoću te novine analitički može najbolje pojmiti čitava priča)" 15. Prema tome, novum u naučnoj fantastici nije prvenstveno stvar niti naučnih činjenica, niti hipoteza, već može biti i neki "izum" kako tehnike, tehnologije, neke naprave, tako i neke pojave, nekog prostorno-vremenskog locusa, biološkog ili hemijskog "otkrića", nekih situacija, nekih vanzemaljskih likova, ili nekih odnosa... Tu je beskraj mogućnosti, a sve je zavisno od nepredvidive igre piščeve fantazije od koje će biti zavisni ne samo novum već i njegovo uverljivo posredovanje u realizovanju povezivanja književnog i vanknjiževnog, izmaštanog i iskustvenog, formalnog i ideološkog... Ovde bi nam bilo od koristi da naglasimo naročitu prirodu zamišljanja u naučnoj fantastici. Budući da teorija književnosti razlikuje više vrsta zamišljanja u umetničkoj prozi, od čisto realističnog do čisto fantastičnog odnosa prema neposrednoj datosti, ovde ćemo radi upoređenja, izdvojiti realističku, (čisto) fantastičnu i naučno-fantastičnu prirodu proznog zamišljanja. Realistička priroda umetničkog zamišljanja dosledno odslikava realni, ovaj nama znani, iskustveni svet – svet Primarne Stvarnosti, dakle svet u kome živimo i u kome maštom gradimo sve druge svetove. Priroda umetničkog zamišljanja u fantastičnoj književnosti, međutim, da bi vaspostavila svoj fantastični svet, mora prethodno da razori okvire i zakone realnog fizičkog sveta, dakle, ovog sveta u kome živimo; mora da prekine svaku vezu sa zakonima Prirode koji čine i objašnjavaju naš svet u kome živimo, a svoj svet održava svojom unutarnjom logikom verovatnog. Priroda proznog zamišljanja u naučnoj fantastici ne kida veze sa realnim svetom u kome živimo nego taj empirijski, realni svet, kao paradigmu ekstrapolira u modele Mogućeg Sveta naučne fantastike gde i dalje važe zakoni fizike i drugih prirodnih nauka. U tome se i ogleda element "naučnog" (činjeničnog i hipotetičnog). Otuda natprirodne sile, čudesa koja stvaraju, te likovi tog sveta, vile, veštice, zmajevi i drugi likovi fantastike – u naučnoj fantastici nemaju šta da traže. A element "fantastičnog", u naučnoj fantastici, uvek mora biti objašnjen kao moguće sa naučnog, ili hipotetično naučnog polazišta. Prirodu proznog zamišljanja u naučnoj fantastici, dakle, karakteriše građenje novog modela Mogućeg Sveta koji je (u skladu sa postojećim iskustvenim svetom) uslovljen verovatnošću i nužnošću karakterističnom za naš iskustveni svet. (A to se protivi svakom prisustvu fantastike). O tome Darko Suvin kaže sledeće: "... korisna distinkcija između ‘mimetske’ fikcije, fantastike i naučne fantastike, koju je izveo Filmus 16, jeste ta da mimetska ili ‘realistička’ fikcija ne traži naučno objašnjenje ili motivaciju, fantastika ga ne priznaje, a naučna fantastika ga i traži i priznaje". 17 Budući da je veza s naukom specifično određenje naučne fantastike, uvek je potrebno naglasiti da je element "naučnog" u ovoj vrsti književnosti prisutan samo kao svojevrsna paradigma hipotetičkih svetova i nije izvor objektivnog saznanja, nema gnoseološku nego estetsku vrednost, kao jedan od činilaca ustrojstva umetničkog dela. Ali, transpozicija elementa naučnog u estetski kvalitet u naučnoj fantastici nipošto ne znači da se sad tu može svašta izmišljati i da je baš sve dopušteno. Nije. U naučnoj fantastici postoje određena ograničenja i nužnosti kao uslov za prirodu zamišljanja u ovom žanru. Sve što se prikaže u naučnoj fantastici – a podrazumeva se da mi govorimo o onih Sterdženovih deset odsto vrednih dela NF – mora da ima empirijsko i racionalno tumačenje. A to znači da se ne može prikazivati i izmišljati u naučnoj fantastici ništa što bi protivrečilo onome što je u nauci već poznato, niti se mogu uvoditi u svet naučne fantastike natprirodne sile, natprirodni likovi, nedefinisani prostorno-vremenski locus bajke, i drugih čisto fantastičnih vrsta naracije. Govoreći o takvim ograničenjima, Džoana Ras 18, u svom eseju Prema estetici znanstvene fantastike, na jednom mestu kaže: "Dobre prve korake u tipologiji znanstvene fantastike načinio je Darko Suvin sa sveučilišta McGill, koji izgrađuje parametre što ih je za taj rod propisao poljski pisac i kritičar Stanislav Lem. Samjuel Dilejni (Samuel Delany), pisac i teoretičar znanstvene fantastike, bavi se istim pitanjima u nedavnom članku koji uglavnom obrađuje probleme definicije 19. U radu sva tri ova kritičara ističe se vrlo važan zahtjev da standardi uvjerljivosti – koji se mogu primijeniti na znanstvenu fantastiku – moraju potjecati ne samo iz promatranja života kako se živi ili kako se živjelo, nego također strogo i sustavno, iz znanosti. A u tom kontekstu ‘znanost’ mora uključivati discipline koje sežu od matematike (koja je formalno prazna) preko ‘konkretnih’ znanosti (fizika, astronomija, kemija), i ‘apstraktnih’ znanosti (ekologija, psihologija, sociologija), pa sve do disciplina koje postoje samo na deskriptivnom ili spekulativnom stupnju (historija, na primjer, ili politička teorija)." Džoana Ras, zatim, kaže da: "Znanstvena fantastika (science fiction) zapravo nije fantastična jer standardi uvjerljivosti fantazije ne potječu iz znanosti, nego iz promatranja života kakav jest – unutrašnjeg života, možda, u ovom slučaju. Pogreške u znanstvenoj mogućnosti ne pretvaraju znanstvenu fantastiku u fantaziju. One su tek pogreške." Drugačije je u svetu bajke (fantastične naracije). Tu vladaju natprirodne sile koje sve mogu, "standardi uverljivosti" proističu iz njene unutarnje logike. Fantastični svet ostaje dosledan sam sebi i "zakonima" natprirodnih sila, kojih se izmišljena stvarnost, to jest priča, mora držati. Suprotno tome, "Fantastično u modernom žanru (naučnoj fantastici, prim D. L.) uvek je ‘naučno’ zasnovano, uvek ima neku, makar i pseudonaučnu motivaciju koja treba da ga zaštiti od sumnje da je natprirodno." 20 – kaže ljudmila Stojanova, teoretičar književnosti iz Bugarske. Tako na jednom mestu, pozivajući se i na tekst Darka Suvina, ona kaže: "Izjednačeni u svojim gnoseološkim pretenzijama, mit i naučna fantastika se istovremeno dijametralno razlikuju baš na gnoseološkom planu 21. Mit tvrdi da je jednom zauvek objasnio prirodu stvari i tretira svet i ljudske odnose kao stabilne i predodređene. Naučna fantastika u potpunosti odbacuje verziju o neograničenoj vlasti transcendentnog, sudbine u ljudskom životu." Isto tako ljudmila Stojanova ukazuje na suštinsku razliku između sveta u kome deluju zakoni natprirodnih sila, i sveta u kome funkcionišu zakoni prirodnih sila, kad se priča bavi preobražajima: "U mitu i bajci preobražaj se dešava munjevito i vizuelno nije uhvatljiv a tekst koji ga prikazuje krajnje je lakoničan. Naučna fantastika, naprotiv, plastično, u detaljima opisuje sam čin preobražaja, čak ga tematizuje i to je funkcija posebne tipološke karakteristike fantastičnog u njoj. To nije čudo ili čarobnjaštvo iz mita i bajke, koji sadrže obavezni mistični kolorit i unutar konvencija odgovarajućeg žanrovskog sistema se prihvataju kao nešto prirodno, što se razume samo po sebi" (kurziv D. L.). U naučnoj fantastici, takođe, ne može da se greši i piše protivno načelu nužnog i verovatnog koje vlada u našoj realnosti. Navešću ovde Stanislava Lema 22, koji kaže: "Dok ste u stanju samo da maštate o kosmičkom putovanju sasvim je svejedno koju ćete tehniku koristiti: jedrenjake, balone, leteće ćilime ili leteće tanjire. Ali, kad kosmički let postane činjenica, više ne možete da upotrebite šta vam padne na pamet umesto stvarnih metoda". Priroda proznog zamišljanja u naučnoj fantastici, međutim, dopušta pomeranje okvira zamišljenih svetova i radnje u neki drugi, izvanzemaljski prostor, kao i u neko drugo, izvansadašnje vreme. Sve, međutim, mora biti "objašnjeno" u skladu sa nužnim i verovatnim iz paradigmatskog sveta. (Vanzemaljac ne može tek tako da se stvori niotkud. To je moguće u bajci. U naučnoj fantastici za to mora da postoji način ili sredstvo kojim se ostvaruje taj dolazak Vanzemaljca. Dečak s naše Planete ne može da ode u posetu postojbini robota koja se nalazi "na rubu svemira", budući da je reč o udaljenosti od nekih više od deset miliona svetlosnih godina pa bi to bilo – u jednom pravcu – putovanje u trajanju od preko 10 miliona godina brzinom od oko trista hiljada kilometara u sekundi!... A za eventualni "vremenski skok" autor bi trebalo da bude "debelo potkovan" naučnim činjenicama o koje nipošto ne bi smeo da se ogreši u žanru naučne fantastike. U bajci bi on mogao, recimo, da ode do Sunčeve majke koja se nalazi na "rubu svemira", pardon, "na kraju svih krajeva sveta" i da se vrati, za šta je dovoljna jedna jedina lakonična rečenica, podređenja unutarnjoj logici date bajke). Pomeranja okvira mesta i vremena radnje u naučnoj fantastici (što, takođe, često zbunjuje nedovoljno upućene izučavaoce naučne fantastike), nastaju zato da se uvede u svest čitaoca moguća stvarnost na što uverljiviji način, verodostojno. To je svet koji se nikako ne može iskustveno doživeti, ali je verovatan jer je zasnovan na već postojećem iskustvenom saznanju našeg realnog sveta, i – jer sledi prihvaćenu naučnu logiku. O tome Zoran Živković kaže: "Težište se u ovom slučaju nalazi na načelnoj verovatnosti zamišljenog sveta, koji nipošto ne mora ali bi bezuslovno mogao da postoji. Posredi je, dakle, svojevrstan pogodbeni a ne futurski model sveta budućnosti, odnosno, priroda proznog zamišljanja u naučnofantastičnom delu ograničena je ne neposrednom konkretnošću budućeg stvarnog sveta, već doslednošću opštem načelu verovatnosti i nužnosti osobenom za stvarni svet. Što je ova doslednost nepouzdanija i neizvesnija, žanrovski identitet datog naučnofantastičnog ostvarenja biće ugroženiji – i obrnuto." 23 Potpuno je jasno da se naučna fantastika, njene vrednosti i njen značaj ne mogu sagledavati u celosti bez istorijskog i teorijskog okvira ali takav pokušaj njenog sagledavanja u oblasti književnosti za decu u nas još nije serioznije učinjen. Pojava i razvoj novih književnih žanrova često postavlja pred teoretičare i književnu kritiku i sasvim određene zahteve. Reč je o potrebi da se razviju adekvatni književno-teorijski modeli i kritički termini kojima je moguće adekvatno tumačenje određene vrste tekstova. Kad je u pitanju naučna fantastika u književnosti za decu, to često kod nas nije bio slučaj. 24 Mnoge istoričare, kritičare i pogotovo akademske teoretičare, kad je u pitanju naučna fantastika, kao da poetika naučne fantastike ne obavezuje... O takvom iskustvu Džoana Ras, u svom već pominjanom eseju Prema estetici naučne fantastike, govoreći i o književnim kritičarima kaže: "Usredsređujući se na naučnu fantastiku kao književnost, prvenstveno kao pripovedačku prozu, ovaj će članak pokušati da označi neka ograničenja na koja kritičari nailaze kad nastoje da primene tradicionalnu književnu kritiku na naučnu fantastiku. Ukratko, pristup akademskog zanimanja za naučnu fantastiku, koji se zbio tokom poslednjih nekoliko godina, doveo je do znatnih poteškoća. Ne samo što se akademski kritičari zatječu zarobljeni uobičajenom (i nepromišljenom) snishodljivošću kad imaju posla s ovim osobitim rodom, nego je vrlo često njihovo kritičko oruđe, kolikogod pomnjivo naoštreno, jednostavno neprimenjivo na djelu koje je – unatoč svojoj površinskoj sličnosti s pripovjedačkom prozom realizma ili naturalizma dvadesetog stoljeća – u osnovi drastično različit oblik književne umjetnosti..." (kurziv D. L.). U istom eseju ona pita: "Kako može kritika koja se razvila za bavljenje postmedijevalnom književnošću pojedinačnih sudbina, svetovnim brigama i predstavljanjem onoga što jest (više nego onoga što bi moglo biti), objasniti naučnu fantastiku?" Te, na jednom mestu tvrdi: "Često se kritičari mogu poslužiti svojim znanjem učestalih i važnih tema zapadne kulture da pogrešno shvate šta se zapravo nalazi u priči naučne fantastike. Na primer prepoznatljive teme ili oblici slika mogu se naglašavati daleko iznad njihove stvarne važnosti jednostavno zato što su poznati kritičaru. Ili simbolička važnost stanovite građe može se krivo protumačiti zbog toga što značenje te građe u kulturnoj tradiciji iz koje dolazi naučna fantastika (koja je pretežno tradicija znanosti, a ne književnosti) jednostavno nije poznata kritičaru. Ponekad se građa može ignorisati jednostavno zato što nije deo kritičarevog saznajnog svemira" (kurziv D. L.). A Darko Suvin, u svom eseju Naučna fantastika i novum 25 kaže: "Često se misli da se pojmovno određenje nekog književnog žanra (ovdje naučna fantastika ili science-fiction, SF) može pronaći izravno u istraživanim djelima, da se istraživač takvog žanra ne mora obraćati teoriji književnosti budući da će pojam pronaći u samim tekstovima. Dakako, pojam SF na neki je način inherentan svakom takvom književnom ostvarenju (istraživač ga ne izmišlja ni iz čega), ali njegova posebna priroda i granice njegove primjene odredive su jedino teorijski. Pojam SF ne može se intuitivno ili empirijski izvesti iz djela koja se tako nazivaju. To često pokušavaju pozitivistički kritičari; na nesreću pojam do kojeg tako dospiju primitivan je, subjektivan i nestabilan. Da bismo ga ispravnije odredili i preciznije ograničili, nužno je izvući i formulirati što je differentia specifica naučnofantastičke naracije". To je upravo ono što prvi deo ovog teksta teži da učini, mada ne iscrpno, već u najkraćim crtama, i samo u odnosu na fantastičnu književnost. No, to je dovoljno da se ukaže jasno na razliku između bajke i drugih fantastičnih književnih vrsta i naučne fantastike. A napred odabrane citate Džoane Ras i Darka Suvina naveli smo kao prikaz uopštene relacije: oficijelna kritika – naučna fantastika. No, ta se slika u svetu odavno promenila. Kod nas, uz žaljenje moram priznati, nema napretka. Nama u oblasti naučne fantastike nedostaju seriozni naučni radovi teorijskog i istorijskog karaktera koji bi trebalo da doprinesu upoznavanju i razvoju naučne fantastike kao književne vrste (roda umetničke književnosti u nas). Takozvana akademska kritika je potpuno podbacila, posebno kad se radi o praćenju naučne fantastike za decu. I, to se događa uprkos činjenici da među onih deset odsto vrednih dela naučne fantastike ima veliki procenat dela pogodnih za mlade. Čak i za decu. Recimo Asimovljeva priča Knjiga. Čak i za najmlađe. Recimo Rodarijevo Kosmičko pile. Ili Poučna karamela... Uostalom, među čitaocima naučne fantastike ima najviše mladih. (A po iskustvu Džoane Ras, tu spada i jedan široki krug akademskih građana koji čine urbanisti, arhitekti, arheolozi, inženjeri, antropolozi, pa muzičari i "gotovo svako osim engleskih profesora"). No, tom vrstom književnosti, naša kritika se ne bavi. Ta dela ne čita. Jer, da ih čita – oglasila bi se. A naučna fantastika ne bi bila 'moderna bajka'. Ovde bi, sad, moglo s razlogom da se postavi pitanje: šta se podrazumeva pod izrazom naučna fantastika za decu? Pod tim izrazom mi podrazumevamo dela nastala iz piščeve književne nadarenosti i emotivne potrebe da se obrati sasvim mladom čitaocu pričom (pesmom, dramom, filmom) o svetu Moguće Stvarnosti, u skladu sa differentia specifica NF, a takođe i dela pisana za odrasle, u skladu sa differentia specifica NF, kojih celovite odlomke deca mogu da razumeju, i koja mogu da ih zabave, da im nešto ozbiljno saopšte, da se malo našale, da ispune dečiji svet doživljajem, da doprinesu izgradnji dečje ličnosti, razvoju njihovog pogleda na svet, da im pruže literarni doživljaj i literarno iskustvo – što se i inače, od svakog umetnički vrednog književnog dela očekuje. Mislim pri tom na onog malog čitaoca koji je već stekao, ili još uvek polako stiče naviku da čita. Može to da bude osmogodišnje dete, ili desetogodišnjak, dvanaestogodišnjak, pa čak i petnaestogodišnjak. Može da bude i đak-prvak. Toj populaciji (i mlađima), jeste potrebna književnost za decu, pisana ili odabrana namenski. Jer, kao što desetogodišnjak, pa ni starije dete, Tolstojev Rat i mir – ako i smogne nekako da ga pročita, što je teško poverovati – neće baš mnogo razumeti, a isto tako neće razumeti ni Asimovljevu knjigu Ja robot, ili njegovu priču Dvestogodišnjak. Da bi jednom, kasnije, Mali Čitalac shvatio i zavoleo takva dela, mora najpre da čita ona koja će ga tome privesti! U interesu boljeg razumevanja, precizirali bismo još i to šta smatramo kvalitetima kad je reč o književnosti za decu. Pre svega, to je umeće literarnog pripovedanja, književna pismenost, jasnoća i lepota stila, ravnoteža smešnog i ozbiljnog, originalnost, dobro poznavanje maternjeg jezika i bogata leksika (što, ne retko, izostaje iz knjiga koje se pišu za decu). Ali, kad se govori o književnosti za decu, ne može se više izbegavati ni pitanje: Koliko našu domaću oficijelnu kritiku književnosti za decu, koliko naše teoretičare književnosti za decu, uopšte "obavezuje" književnost za decu a posebno naučna fantastika; koliko je uopšte poznaju i da li je razumeju? To se pitanje sada već sasvim ozbiljno nameće. Jer, sve više je pokazatelja o tome da tu stvari ne stoje kako treba. U nas se teorijskim i kritičkim sagledavanjem naučne fantastike u književnosti za decu – ako uopšte postoji – bave upravo ljudi obrazovani za "postmedijevalnu književnost“. A "klasične metode“ su neprimenjive na naučnu fantastiku. Jer, ne samo autor, nego i teoretičar i kritičar njegovog dela, osim "zanata", mora da savlada i ono što "U nauci postoji kao opšte prihvaćen fond znanja kojim mora veoma uspešno da barata svako ko bi želeo da bude uspešan ‘varalica’ na ovom polju (pod pretpostavkom da ne istupa pred potpuno neobaveštenom publikom). Međutim, kad jednom savlada ovaj fond znanja, čovek više nema potrebe da bude varalica" – kaže Isak Asimov 26 u tekstu u kome izlaže svoje viđenje SF žanra. Kritika dela za decu, kritika na koju smo navikli – nije primenjiva na naučnu fantastiku pogotovo kad u takvoj kritici pretežu subjektivna mišljenja izneta bez pokrića, pa čak i bez razumevanja same priče! Tu vlada praksa da se naučna fantastika identifikuje ili kao bajka ili kao mit, dakle, kao fantastična književnost (što uopšte ne stoji i potire se već samom definicijom naučne fantastike i njenim određenjima). Naučna fantastika je u svetu kanonizovana kao žanr. Kada se to jednom dogodi, kada su prepoznata i definisana pravila koja se poštuju u okviru žanra, kada je formulisana poetika žanra, nema više "identifikacije" naučne fantastike sa mitom, bajkom, ili drugim žanrovima. (Ono što se u modernoj visokovrednoj literaturi genijalnih stvaralaca javlja – kao što je, recimo, primer u Besnilu Borislava Pekića – jeste kontaminiranje jednog žanra drugim kao "korak dalje", omogućen upravo poznavanjem i razumevanjem svakog od tih žanrova. Besnilo je roman koji povezuje naučnu fantastiku, roman katastrofe, kriminalistički roman i metaprozu, ali ne brka jedno s drugim. To je posebna datost). Stoga, mi i dalje insistiramo na definisanju "čistog žanra" naučne fantastike, posebno kad je reč o književnosti za decu; insistiramo na njenom poznavanju i razumevanju – da bismo mogli – potom, eventualno – dalje. O tome da poetika naučne fantastike nije u iskustvu ljudi koji se kod nas bave književnošću za decu ima posvuda dokaza. Recentni kritički i teorijski napisi o naučnoj fantastici u književnosti za decu nisu u skladu sa teorijskim određenjima ovog žanra. Naprotiv, iz tih tekstova je posve jasno da autorima nije poznat teorijsko-istorijski okvir naučne fantastike; da autori ne prave razliku između bajke, kao i drugih fantastičnih naracija i naučne fantastike; da autori ne poznaju ni klasična ni savremena vredna dela naučne fantastike; da ne prate kompetentnu teorijsku i kritičku literaturu o žanru; da o NF iznose svoja sasvim subjektivna mišljenja, bez pokrića i bez izgrađenog kriterijuma, pa često i bez razumevanja same naučnofantastične priče; da se umesto na sopstveno literarno iskustvo klasičnih SF dela pozivaju na gotove kritičke napise uglednih teoretičara žanra. Ali, pišu o naučnoj fantastici, smelo je prosuđuju i sude toj izuzetno zanimljivoj, aktuelnoj i značajnoj književnoj vrsti. A to je opasan posao! To je na našem prostoru i velika kočnica u književnosti, posebno u razvoju naučne fantastike u nas. I, ako želimo da budemo u korak s vremenom, takav odnos prema naučnoj fantastici naših istoričara, kritičara i teoretičara književnosti za decu, moraće da se menja. A, da bi se menjalo, nema nikakve sumnje, neophodno je poznavanje klasičnih dela ovog žanra, poznavanje teorijskih okvira žanra, poznavanje onog – nazovimo to tako – kritičnog fonda znanja iz oblasti nauke, bar naučno-popularno izložene; potreban je izgrađen jasan teorijsko-kritički kriterijum i – tek onda, mislim, može darovit teoretičar i kritičar da se prihvati ovog zaista lepog, ali ne i lakog posla – praćenja i izučavanja naučne fantastike u književnosti za decu. 1) Teodor Sterdzen (Theodore Sturgeon), proslavljeni američki pisac i teoretičar SF, koji je za svoja dela dobio više žanrovskih priznanja a ostao je poznat i po navedenoj rečenici. 2) Stanislav Lem (Stanislaw Lem), veliki poljski i svetski pisac i mislilac. Lekar po obrazovanju ali je napustio praksu i posvetio se profesionalnom pisanju, profesor na Univerzitetu u Krakovu. Spada u red najvećih stvaralaca u istoriji SF. Citat je iz teksta "Strukturalna analiza naučne fantastike", Andromeda, almanah za SF i teoriju, br. 1, str. 368, BIGZ, 1976, Beograd. 3) Pionir akademskog izučavanja naučne fantastike na prostorima bivše Jugoslavije. Značajno doprineo izučavanju istorije i teorije žanra naučne fantastike kod nas i u svetu. Od 1969. je profesor na Mekgil (McGill) univerzitetu u Montrealu. Kao pokretač i dugogodišnji urednik uglednog časopisa Science Fiction Studies, značajno je doprineo i razvoju akademskog izučavanja NF u SAD. Objavio je niz značajnih dela iz oblasti nauke o književnosti i posebno teorije žanra, kao i antologiju od Lukijana do Luwika. Citat je iz "Naučna fantastika", objavljeno u Umjetnost i riječ, 2, 1973, Zagreb. 4) Evidentno je da je razvoju naučne fantastike doprineo Hugo Gernsbek (Gernsback), američki izdavač, urednik (uređivao je preko pedeset časopisa) i pisac, a bavio se i pronalazaštvom. Kao pisac, ushićen mogućnostima koje otvara moderna nauka, glavnu svrhu NF video je u njenim vizionarskim predviđanjima novih artefakata, a gajio je i uverenje "da se o novim izumima najzgodnije može govoriti u didaktičnom tonu kroz prozno delo", ali Gernsbek "zacelo nije imao na umu potonji razvoj SF-a koji je usledio, zahvaljujući samoj prirodi žanra". Nakon što je aprila meseca 1926. godine objavio prvi broj časopisa za SF Amazing Stories, moderna NF je iskoračila "iz neizdiferencirane mase trivijalne književnosti, gde nikada ne bi došla u priliku da krene putem razvoja ka velikoj književnosti...". Tekst pod navodnicama je iz SF enciklopedije Zorana Živkovića, tom I, str. 236, odrednica Gernsback, Prosveta, Beograd, 1990. 5) Dragoljub Jeknić, Srpska književnost za decu, Istorijski pregled, 2, MAK, 1999, Beograd. 6) Zorica Turjačanin, Svežanj novih ključeva (studije i eseji iz književnosti za djecu), Zadužbina Petar Kočić Banja Luka–Beograd, Školska knjiga Novi Sad, 1999. 7) Dr Voja Marjanović, Književnost za decu i mlade – poetika, pisci, dela, knj. 1, Viša škola za obrazovanje vaspitača u Beogradu, Beograd, 2000. 8) Rečnik književnih termina, Institut za književnost i umetnost u Beogradu, odrednica Naučno-fantastična književnost, str. 479, Nolit, Beograd, 1986. Videti i Borbu od 28. marta 1986. Str. 7, D. Lukić, tekst Rečnik s manom. 9) Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, 1–2, str. 43–56, 1985, ZDI, Novi Sad. 10) Objavljeno u Umjetnost riječi, 2, 1973, Zagreb. 11) Dr Zoran Živković, književnik, jedan od najznačajnijih izučavalaca naučne fantastike u nas. Bavi se uredničkim pozivom, teorijskim i istorijskim izučavanjem SF, pisanjem i prevođenjem. Objavio veoma značajna teorijska kao i literarna dela, a od posebnog značaja za našu kulturu jeste (jedna od ukupno pet objavljenih u svetu) Enciklopedija SF, Prosveta, Beograd, 1990. 012) Tekst "Naučna fantastika", objavljen u Umjetnost riječi, br. 2, 1973, Zagreb. 013) Međunarodni naučni skup Srpska fantastika – natprirodno i nestvarno u srpskoj književnosti, održan u Beogradu, 13–17. aprila, 1987, knj. XLIV. D. Suvin: "Teze o poetici naučne fantastike (SF)" str. 49–55. 014) "Teze o poetici naučne fantastike (SF)", SANU, Naučni skupovi, Knj. XLIV 15) "Naučna fantastika i novum", objavljeno u časopisu Književna smotra, br. 46, str. 19–27, 1982, Zagreb. 16) Robert M. Filmus, profesor, teoretičar i jedan od urednika Science-Fiction Studies. 17) Naučna fantastika i novum... 18) Džoana Ras (Joanna Russ), pisac i jedan od vodećih teoretičara SF, profesor na Univ. Washington u Seattleu, pripada čuvenoj generaciji pisaca šezdesetih godina kojoj pripada i Ursula Le Gvin, koja je svojevremeno bila čak i vrlo ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Esej "Prema estetici znanstvene fantastike" objavljen je kod nas u prevodu 1982. g. u časopisu za književnost Književna smotra br. 46, str. 13–18. 19) Reč je o tekstu "About Fife Thousand One Hundred and Seventy-Fife Words", ("O pet hiljada sto sedamdeset pet reči") objavljenom u Extraoilation, 10, 52–66, 1968. 20) U svojoj veoma zanimljivoj studiji "Bajka i mit – koreni naučne fantastike", saopštenoj na međunarodnom naučnom simpozijumu u SANU u Beogradu, 1987, a objavljenoj u SANU Naučni skupovi, knj. XLIV, Odeljenje jezika i književnosti, knj. 9, Beograd, 1989, Ljudmila Stojanova traga za semantičkim i formalno-tehničkim sličnostima između bajke i mita s jedne i NF s druge strane. I, mada NF vidi u "jedinstvu fantastičnih vrsta", tretira je kao zasebni žanr. U ovom svom radu ukazuje na suštinske razlike između bajke i mita s jedne, i naučne fantastike s druge strane. Tako ide u prilog distinkciji prof. Filmusa koju navodi Suvin i dokazuje "drastičnu različitost" NF od drugih književnih vrsta. 21) D. Suvin, "Zur Poetik des literarischen Genres Science Fiction", u Science Fiction – Theorie und Geschichte, Minhen, 1972. 22) Citat iz: "Strukturalna analiza naučne fantastike", Andromeda, br. 1, 1976. Str. 368, Beograd. 23) Zoran Živković, Ogledi o naučnoj fantastici, str. 44, Biblioteka HH vek, Beograd, 1995. 24) Dragoljub Jeknić, u svojoj knjizi Srpska književnost za decu, istorijski pregled, na str. 174, govoreći o knjizi Dušana Belče Prijatelj sa daleke zvezde, (između ostalog) kaže da kad se već prekorači granica sna "Onda je tu sve moguće: i brod sa daleke plave planete usred močvare, i bića na brodu koja se mogu pretvarati u razna druga bića, i oživljavanje prošlosti i komuniciranje sa ljudima prethodnih milenijuma. Belča široko koristi te mogućnosti imaginiranja, ali, ipak, on se trudi da ih ozakoni, utemelji (...) u neke okvire koje uzima iz domena nauke i već poznate naučne fantastičnosti." Na stranu sve drugo, pa čak i to da u NF nije sve moguće, ali izraz "poznata naučna fantastičnost" ili, kako se u njegovim drugim tekstovima navodi, kao "zavidni nivo naučne fantastičnosti", ne znači ništa više od, recimo, izraza: zavidni nivo poznate vremenske dnevnosti. A Zorica Turjačanin, u svojoj knjizi studija i eseja Svežanj novih ključeva, u tekstu "Pred fenomenom NF romana za djecu", na str. 191, (između ostalog) kaže: "NF roman za djecu, upravo u novije vrijeme sve argumentovanije potvrđuje svoj literarni integritet. Osnov za ovakvo tvrđenje pružaju nam djela Gardaša, Topolovca i Belče koja, pored značajnih individualnih razlika, pokazuju zrelost literarnog čina i solidno poznavanje teorije i tehnike naučno-fantastične priče, kao nove mitske projekcije svijeta." Komentar nije potreban, a primeri su uzeti bez odabiranja, kao "slučajni uzorak" iz obilja drugih. 25) Književna smotra. Časopis za svjetsku književnost, 1982, br. 46, str. 19. 26) Isak Asimov je jedan od najvećih američkih (a rekli bismo i svetskih) pisaca SF. Napisao je neverovatnih oko četiri stotine knjiga od kojih je najveći broj SF dela, dok druge pripadaju naučno-popularnom žanru. Citat je iz Asimovljevog eseja: "Kad zakaže Aristotel, pokušajte sa naučnom fantastikom", Andromeda, almanah SF, br. 1, str. 359, BIGZ, Beograd, 1976. |
design by: INternetClub
